Sažetak ▼

Posle gotovo dve godine od izjave vlade Ujedinjenog Kraljevstva, upućene Evropskom savetu da namerava da izađe iz Evropske unije, situacija se nije mnogo promenila, a britanski plan o istupanju iz ove organizacije ostaje nadalje konfuzan i posledice nepredvidljive i nejasne. Tereza Mej nije imala parlamentarnu većinu da usvoji sporazum o povlačenju, koji je 14. novembra 2018. godine zaključila sa Evropskom unijom. Stoga se obe strane s razlogom pribojavaju posledica tzv. tvrdog Brexit-a, koji bi podrazumevao istupanje iz Evropske unije bez konkretnog sporazuma, čime bi došlo do otežavanja ostvarivanja četiri osnovne slobode kretanja, a što bi za posledicu sasvim izvesno imalo opadanje privrednog rasta, ne samo u Velikoj Britaniji već i u Evropi. Treća opcija koja se pominje u britanskoj javnosti jeste odlaganje odluke o Brexit-u. Kako vreme odmiče čini se da iskorak koji je učinjen u pravcu konfederalnog uređenja Evropske unije, kroz uvođenje prava na povlačenje iz Ugovora o osnivanju, ipak nije bio dobro rešenje. Umesto da se razgovara o suštinskim reformama evropskog institucionalnog sistema, javnost se sve više bavi destruktivnim raspravama o potencijalnim izlascima država članica iz Evropske unije, što u krajnjem slučaju dovodi u pitanje dalji tok evropskih integracija.

Sažetak ▼

U radu se analiziraju odredbe domaćeg Zakona o vanparničnom postupku iz 2014. godine, kojima je regulisan postupak za lišenje poslovne sposobnosti. U tom smislu, autorka ukazuje na određene koncepcijske promene, čiji se smisao sastoji u tome što postupak lišenja poslovne sposobnosti izriče vanparnični sud kao zaštitnu meru ograničenog vremenskog trajanja. Republika Srbija je navedenim rešenjem, kao i uvođenjem periodičnog preispitivanja sudske odluke, usaglasila svoje zakonodavstvo sa Preporukom Komiteta ministra Saveta Evrope br. R (99) 4 Princip 14. Analiza postupka za lišenje poslovne sposobnosti kao posebnog postupka pravne zaštite ukazuje na operacionalizaciju osnovnih principa vanparnične procedure koja se sprovodi pred vanparničnim sudom. U principu, vanparnični sud deluje po pravilima postupka tako što vodi postupak za lišenje poslovne sposobnosti, postupak za proveru postojanja razloga za dalje trajanje izrečene mere lišenja poslovne sposobnosti, kao i postupak za vraćanje poslovne sposobnosti kada prestanu razlozi za lišenje poslovne sposobnosti.

Sažetak ▼

U globalnoj ekonomiji postoji tendencija da se izvrše promene u industrijskoj politici. Ove promene obuhvataju niz inovacija u proizvodnim strukturama i na međunarodnom tržištu. One podrazumevaju ulazak novih aktera na svetsku ekonomsku scenu poput Kine, Rusije, Indije. Promene obuhvataju i institucionalne promene koje treba da dovedu do sveobuhvatnih evropskih integracija. Novi pristupi u industrijskoj politici otud imaju za cilj stvaranje okruženja koje je povoljno za razvoj industrije. Analiza razvoja industrijske politike u Evropskoj uniji (EU) zanimljiva je i korisna za analizu iz više razloga. Prvo – iz razloga što u sebi sublimira različite nacionalne ekonomske interese, a potom i zbog toga što polazi od proaktivnog stava u odnosu na sprovođenje aktivnosti koje su usmerene ka harmonizaciji industrijskih sistema i podsticanje tržišne utakmice. U savremenim uslovima, industrijska politika EU teži da se prilagodi dinamičnim tokovima industrijsko-tehnološkog i socijalnog razvoja društva.

Sažetak ▼

Politike preduzetništva u Evropskoj uniji (EU), određene su makroekonomskim ciljevima predstavljenim u Strategiji za EU 2020. Forme i uloga preduzetništva u tranzicionim zemljama razlikuju se od formi i uloge preduzetništva u razvijenim tržišnim eknomijama, i u tom kontektstu treba razumeti i način na koji mere u oblasti preduzetništva predlaže Strategija za Jugoistočnu Evropu (JIE) 2020. Strategija za Jugoistočnu Evropu 2020 predstavlja okvir koji zemljama koje se nalaze u procesu pridruživanja EU treba da olakša taj proces. Cilj ovog teksta je da ukaže na različitost politika i dokumenata koje se odnose na preduzetništvo u Evropskoj uniji u odnosu na region Jugoistočne Evrope. Metod koji je korišćen je metod komparacije sadržaja dokumenata kojima se reguliše navedena vrsta politika, kao i metod analize rezultata izveštaja o napretku u oblasti preduzetništva u regionu Jugoistočne Evrope. Rezultati ukazuju da se politike preduzetništva na nivou EU sve više usmeravaju ka stvaranju uslova za rast kompanija. Na nivou JIE, preduzentištvo se kroz Strategiju 2020 opservira kao jedna od mera koja treba da omogući „pametan rast“, te su u tom kontekstu politike u ovoj oblasti usmerene ka uvođenju preduzetništva u sve nivoe obrazovanja. Na osnovu analize rezultata „Balkan Barometra“ o preferencijama ka radu u privatnom i javnom sektoru, koji se uzima kao profi za preduzetničke inklinacije, zaključuje se da se ispitanici JIE regiona, koji čini i Srbija, odlikuju preferencijama ka radu u javnom sektoru koji garantuje sigurnost radnog mesta. U tom smislu nalazi ukazuju da se region JIE ne odlikuje politikama preduzetništva čije sprovođenje ohrabruje inovativnost i rast preduzeća.

Sažetak ▼

Zakonodavstvo Evropske unije o zaštiti potrošača generalno se odnosi na bezbednosne mere (opštu sigurnost proizvoda i odgovornost za njihovu neispravnost), kao i na zaštitu ekonomskog interesa potrošača (obmanjujuće i uporedno oglašavanje, ugovori na daljinu, nepošteni uslovi u potrošačkim ugovorima, i dr.). U narednom periodu, politika zaštite potrošača u Evropskoj uniji biće suočena sa različitim izazovima i to, zbog određenih procesa i pojava koji uslovljavaju čitav međunarodni ekonomski poredak. U te procese i pojave spada, pre svega, globalizacija tržišta i rapidni tehnološki razvoj zbog kojih će države članice Evropske unije morati da prilagode svoje zakonodavstvo u cilju postizanja efikasnije i efektivnije tržišne utakmice.

Sažetak ▼

Predmetna analiza obuhvata ispitivanje primene elektronskog dokumenta u savremenim poslovnim transakcijama. Zbog značaja elektronskog poslovanja u radu se posebno ističe neophodnost usavršavanja pravne regulative zbog pravilnog i objektivnog evidentiranja poslovnih transakcija zasnovanih na elektronskoj dokumentaciji. Autori analiziraju propise koji prate primenu elektronskog dokumenta. Na osnovu dobijenih rezultata, autori smatraju da primena elektronske dokumentacije mora biti usklađena sa svetskim standardima elektronskog poslovanja. Dalja istraživanja predmetne tematike bila bi celishodna za sagledavanje mogućnosti uvođenja zelenih javnih nabavki u zakonodavni okvir Republike Srbije.

Sažetak ▼

Proces globalizacije i snažne eskalacije privrednog života, posebno intenziviran krajem prošlog i početkom ovog veka, doveo je do korenitih promena u međunarodnim odnosima. Umesto tradicionalnih političkih ciljeva u prvi plan su došli ekonomski prioriteti, dok je ekonomija postala temelj međunarodnih odnosa. Stoga je diplomatski ekonomski angažman postao prvorazredna aktivnost država u njihovom spoljnopolitičkom nastupu. U tu svrhu koriste se i razgranati konzularni odnosi, koji predstavljaju aktivnosti država na bazi recipročnosti. Putem konzularnih predstavništava pravovremeno se prikupljaju relevantni podaci, u cilju zaštite interesa država i njenih državljana. S tim u vezi, nesmetano obavljanje funkcija poslovne diplomatije u Evropskoj uniji ima veliki značaj. Pomoć i podršku svim subjektima spoljne politike država članica pruža konzularno pravo. U predmetnom radu biće razmotrena uloga i mesto ovog prava u evropskom i širem međunarodnom okruženju.

Sažetak ▼

Nakon što je Srbija ušla u proceduru pojačanog nadzora od strane Komiteta eksperata Saveta Evrope za evaluaciju mera protiv pranja novca i finansiranja terorizma (MONEYVAL), aktueliziran je problem usklađenosti domaćih propisa sa evropskim i međunarodnim standardima, pre svega sa preporukama Međunarodnog tela za finansijske akcije (FATF), iz februara 2012. godine. S obzirom da Srbija vodi pregovore o pristupanju EU ona mora u potpunosti da uskladi svoje zakonodavstvo sa evropskim standardima u ovoj oblasti, posebno sa četvrtom Direktivom protiv pranja novca (Direktivom 2015/849 Evropskog parlamenta i Saveta od 20. maja 2015. godine, o sprečavanju upotrebe finansijskog sistema u svrhu pranja novca ili finansiranja terorizma). Iako je Srbija početkom 2019. godine napredovala u ispunjavanju preporuka FATF-a, Srbija će u narednom periodu morati da preduzme konkretne mere iz akcionog plana kako bi izbegla odgovarajuće rizike, koji bi dugoročno mogli da je ostave na takozvanoj „crnoj listi“ zemalja koje ne poštuju međunarodne standarde u ovoj oblasti. Nedostatak političke volje da se međunarodne obaveze iz ove oblasti sprovedu do kraja, mogao bi biti odlučujući faktor za zaustavljanje institucionalnih reformi a potom, sasvim izvesno, i za proces pristupanja Srbije Evropskoj uniji.

Sažetak ▼

U radu se daje prikaz najznačajnijih odredbi Ugovora između Evropske unije i strana ugovornica iz Jugoistočne Evrope: Republike Albanije, Bosne i Hercegovine, Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, Kosova,* Crne Gore i Republike Srbije o osnivanju transportne zajednice (potpisan u Trstu i Briselu, 2017. godine) („Ugovor”). Ugovor predstavlja nastavak aktivnosti EU na planu jačanja regionalnog povezivanja država kandidata i potencijalnih kandidata za članstvom u EU. U prvom delu rada ukazuje se na ciljeve Ugovora, kao i sadržaj prava i obaveza koje Ugovor propisuje. Jednom od ključnih opštih obaveza strana ugovornica iz Jugoistočne Evrope („JE”) može se smatrati obaveza da relevantne propise Evropske unije („EU”) (koji se daju u Aneksu I) učine „delom unutrašnjeg pravnog poretka.” Ugovor na opšti način propisuje i kako strane ugovornice iz Jugoistočne Evrope treba da odredbe akata EU (uredbe, direktive, odluke) učine delom unutrašnjeg pravnog poretka. U tom smislu Ugovor direktno upućuje na sedam grupa propisa EU (ukupno 179 propisa), koji se smatraju neposredno relevantnim za ostvarivanje njegovih ciljeva. Drugi deo rada posvećen je propisima EU na koje Ugovor upućuje. To su propisi koji se odnose na sledeća pitanja: saobraćajnu infrastrukturu, železnički saobraćaj, drumski saobraćaj, pomorski saobraćaj, unutrašnji vodni saobraćaj, životnu sredinu, javne nabavke, konkurenciju i državnu pomoć. U poslednjem delu rada naglašava se (potencijalni) značaj Ugovora za Republiku Srbiju („RS”), posebno sa stanovišta jačeg regionalnog povezivanja, sprovođenja procesa EU integracija i usklađivanja unutrašnjih propisa sa propisima EU.

Sažetak ▼

Ovaj rad napisan je sa ciljem da predstavi pojam i specifičnosti multimodalnog transporta, i značaj koji ima za EU i susedne zemlje. Tokom istraživanja korišćeni su različiti naučni metodi, od kojih su najznačajniji istorijski i metod analize sadržaja. Prevoz robe morima postoji od davnina. Razvojem parne mašine prevoz robe vodom postaje brži i sigurniji, povećava nosivost i snagu brodova, stvarajući mogućnost prevoza veće količine robe. Vremenom dolazi do specijalizacije brodova za različite vrste tereta, smanjuje se uticaj prirodnih uslova na tok putovanja i troškovi ukrcavanja. Međutim, ponekad samo korišćenje vodnih puteva nije dovoljno. Prednost multimodalnog transporta je manja potrošnja energije i niži troškovi transporta. Transevropska saobraćajna mreža predviđarazvoj, poboljšanje i održavanje postojeće saobraćajne infrastrukture ili povećanje postojećih kapaciteta te infrastrukture.Mada su države članice još uvek glavni subjekti zaduženi za stvaranje i održavanje saobraćajne infrastrukture, i drugi subjekti, poput tela regionalne i lokalne vlasti, koncesionara ili aerodromskih i lučkih uprava, postaju značajni za unapređenje multimodalne saobraćajne mreže i povezanih ulaganja. Saradnja sa susednim i trećim zemljamaneophodna jedabi seosigurala povezanostiinteroperabilnost među pojedinim infrastrukturnim mrežama.Stoga bi Unija trebaloda podržava projekte od zajedničkog interesa sa tim zemljama, a zemlje u susedstvu Unije imaju priliku da, koristeći finansijska sredstva, unaprede sopstvenu infrastrukturu i uključe se u moderne transportne tokove. Radi se o velikim ulaganjima u infrastrukturne projekte, ali i u obrazovanje kadra koji će moći da prati tehnološke inovacije. Položaj i geografske osobine Republike Srbije omogućavaju uključivanje u projekte vezane za izgradnju multimodalne transportne mreže i povezivanje sa mrežom koja postoji u Uniji.

Sažetak ▼

Autorka u predmetnom radu analizira Ugovor o osnivanju Energetske zajednice sa aspekta zaštite životne sredine, i u vezi sa tim obaveze koje su ugovorne strane preuzele njegovim potpisivanjem, a naročito one koje bi trebalo da se preduzimaju u cilju zaštite, očuvanja i unapređenja životne sredine. Obaveze o zaštiti, očuvanju i unapređenju životne sredine podrazumevaju usvajanje odgovarajućih nacionalnih propisa i javnih politika za ublažavanje posledica promene klime. S tim u vezi, Ugovor o osnivanju Energetske zajednice ima za cilj da doprinese jačanju veza u regionu, te bržoj ekonomskoj i političkoj integraciji zemalja Jugoistočne Evrope u Evropsku uniju. Polazeći od činjenice da funkcionisanje unutrašnjeg tržišta energije Evropske unije pretpostavlja jedinstven pravni okvir na svim teritorijama na kojima se primenjuje, države ugovornice Ugovora o osnivanju Energetske zajednice koje nisu članice Evropske unije imaju obavezu da usaglase svoje unutrašnje zakonodavstvo sa pravom Evropske unije. To per se, uključuje i harmonizaciju propisa u oblasti zaštite životne sredine.

Sažetak ▼

Novi strategijski koncepti NATO i Evropske unije treba da doprinesu prevazilaženju razlika i oblikovanju rešenja koja će dovesti do dugoročne stabilizacije. U tom smislu, NATO koncept pametne odbrane (Smart Defense) i koncept udruživanja i deljenja Evropske unije (Pooling & Sharing) treba da doprinesu izgradnji zajedničkih kapaciteta za pružanje adekvatnog i efikasnog odgovora na savremene bezbednonosne izazove. U pomenutim konceptima, države članice NATO saveza i Evropske unije mogu uzeti vojno učešće radi otklanjanja najrazličitijih rizika i pretnji. Učešće obuhvata zajedničko i recipročno angažovanje u opredeljenim misijama i zadacima. Intenziviranje učešća obuhvata upotrebu novih tehnika, tehnologija i znanja kojima treba da se sačuvaju postojeći resursi. Na unutrašnjem političkom planu države su, stoga, u obavezi da predvide mere kako bi se eliminisale sve potencijalne pretnje, izazovi i rizici na nacionanom i međunarodnom planu.

Sažetak ▼

Šengenski sporazum omogućio je slobodno kretanje robe, ljudi, usluga i kapitala kao četiri osnovne slobode kretanja na teritoriji Evropske unije. Posmatrano sa bezbednosnog aspekta, diverzifikacija pretnji i aktuelna kriza u Ukrajini utiču na oblikovanje zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU. U radu autor analizira mogućnosti za stvaranje „Šengenske zone“ neophodne za prevoz vojnih trupa u slučaju izbijanja oružanog sukoba. Evropska bezbednost je u velikoj meri zavisna od NATO alijanse kao dominantog činioca u ovom delu sveta. Postoji potreba unutar zvaničnih krugova EU za formiranjem jedne takve zone kako bi se brzo odgovorilo na potencijalne pretnje. Osnovna hipoteza predmetnog rada polazi od pretpostavke da je za „vojni Šengen“ prethodno potrebno formirati jedinstvene odbrambene snage EU.

Sažetak ▼

Razvoj prekogranične saradnje neophodan je za razvoj država članica Evropske unije, ali i za samu ovu međunarodnu organizaciju koja je zasnovana na temeljima integrativnih procesa u svim socijalnim domenima. S obzirom da su integrativni procesi u neprestanoj dinamici i da postoje evidentno vidljivi pozitivni efekti, ipak, u tim procesima dolazi i do određenih devijacija koje predstavljaju savremene međunarodne bezbednosne izazove. Uvažavajući činjenicu da evropske integracije obuhvataju i određene negativne tendencije, ne može se izgubiti iz vida da su ti procesi, ma koliko izgledali teški i složeni, ipak doveli do pomaka u percepciji evropskih građana o zajedničkim koristima putem objedinjavanja interesa njihovih matičnih država. Zajedništvo evropskih država kroz regionalne integracije, otuda, predstavlja po sebi jedan nezaustavljiv proces koji se ne zasniva samo na uspostavljanju sigurnijih regiona, već i u razvoju ekonomije, političkih, kulturnih i socijalnih međuregionalnih odnosa. U predmetnoj analizi razmatraju se neka od osnovnih pitanja prekogranične saradnje, koja se odnose na ulogu Saveta evropskih opština i regija, kao i evroregiona u kontekstu evropskih integracija.

Sažetak ▼

Holandija je zakonskim normama uredila delovanje u vanrednim situacijama u vidu bezbednosnih regiona. Formiranje bezbednosnih regiona odnosi se, isključivo, na delovanje relevantnih subjekata u vanrednim situacijama na nekoj teritoriji. Bezbednosni regioni predstavljaju neku vrstu organizacije čiji su članovi, pored jedinica lokalne samouprave, subjekti čija je primarna aktivnost delovanje u vanrednim situacijama. Glavni učesnici bezbednosnih regiona u Holandiji su predstavnici lokalne samouprave. Bezbednosni regioni ne ugrožavaju sistem lokalne samouprave u Holandiji, već se sa tim sistemom preklapaju i pokrivaju drugu sferu. Sistem lokalne samouprave u Holandiji i bezbednosni regioni pokrivaju drugačije oblasti funkcionisanja države. Ova dva sistema spajaju se kroz jedinice lokalne samouprave i njihove nadležnosti. Uključivanjem jedinica lokalne samouprave u bezbednosne regione utiče se na oblikovanje ovih regiona, u skladu sa potrebama na nekoj teritoriji. Time se istovremeno vrši podela posla među relevantnim subjektima u skladu sa njihovim kapacitetima, a u cilju veće efikasnosti. Nosioci aktivnosti u oblasti bezbednosti u ovim regionima su hitne službe, odnosno vatrogasnospasilačke jedinice, policija i služba hitne pomoći.

Sažetak ▼

Savremene tehnologije omogućavaju transnacionalni karakter sajber prostora. Otud nije sporono da računarske mreže mogu postati predmet različitih zloupotreba. U tom smislu, računarske mreže mogu imati trostruki značaj. Prvo, mogu se pojaviti kao cilj ili objekat napada. Drugo, računarske mreže su istovremeno i tehničko sredstvo i alat za napad. I treće, one omogućavaju izvršenja krivičnog dela. Sajber deliktne radnje vrše se prikriveno, te ih je teško razotkriti, a još teže dokazati pred nadležnim organima. Posebno izražen problem u ovoj materiji predstavlja zloupotreba interneta kao osnovne globalne komunikacijske kompjuterske mreže. U analizi koja sledi, autorke su ukazale na činjenicu da je 85,7% populacije u Evropskoj uniji koristilo internet u 2017. godini, dok je 49,8% populacije koristilo Fejsbuk. Takođe, na svetskom nivou 51,7% populacije koristilo je internet u 2017. godini, dok je 26,3% koristilo Fejsbuk. U Republici Srbiji, u periodu od 2015. do 2017. godine, uočeno je kontinuirano povećanje broja korisnika u oblasti primene informaciono-komunikacionih tehnologija. Takođe, konstatovane su i određene kriminološke tendencije zbog kojih je u perspektivi neophodno unaprediti praćenje dinamike i strukture kriminaliteta.

Sažetak ▼

Nova industrijska revolucija i razvoj informacionih tehnologija, u uslovima procesa globalizacije, dovode do naglog rasta naučnih i tehnoloških inovacija u svim oblastima ljudskog staralaštva. Takođe, pojava sve veće prisutnosti međunarodne konkurencije u prometu roba i usluga stimulisala je i veća ulaganja u nauku, odnosno u tehnološke inovacije, znanje i kreaciju tehničko-tehnoloških novih rešenja, što je intenziviralo ekonomski razvoj i unapređenje međunarodne trgovine. Jedan od značajnih faktora ekonomskog napretka je i intelektualna svojina, a ulaganja u nju su ubrzala ekonomski razvoj onih zemalja koje su uočile značaj intelektualnog stvaralaštva i obezbedila tim zemljama značajnu prednost, pa i monopolski položaj na međunarodnom tržištu. Značajan uticaj na svetsku ekonomiju ima široka primena novih proizvoda intelektualne svojine, i stoga se danas ne mogu odvojeno posmatrati pravni od njenih ekonomskih aspekata. Procesi automatizacije, kontrole i automatske obrade podataka su od sve većeg značaja kako za proizvodnju, tako i za vršenje usluga. Vek trajanja jednog proizvoda na tržištu se skraćuje, bilo izvedbom novih proizvoda ili tehničko-tehnološkim unapređenjima postojećih, pa se samim tim opstanak na tržištu vezuje za sve veći značaj prometa pravima industrijske svojine, koji obezbeđuju i zadovoljavaju potrebu za inovacijom i unapređenje kvaliteta proizvoda i usluga.2 U Srbiji sve više privrednika i preduzetnika preduzima mere za donošenje programa u cilju strateškog povezivanja sa zapadom i osposobljavanja firmi za poslovanje po međunarodnim standardima. Procesi podizanja kvaliteta sve manje su stvar preduzimljivih vlasnika, a sve češće se javljaju kao organizovana potreba zadovoljenja potreba svih učesnika u privrednom životu. Na ovaj način intelektualna svojina prerasta u TQM, kapital znanja, gde je upravo znanje najvažniji faktor uspeha. U ovakvim odnosima dobro osmišljen i postavljen menadzment treba da doprinese ispoljavanju znanja kao poluge razvoja, a ulaganje u njega postaje investicija koja zahteva kontinuitet. Autori će u radu predstaviti glavne razlike u osnovnim pristupima upravljanja kvalitetom, svrhu implementacije ISO 9000 i TQM, kao i međusobni odnos i učešće intelektualne svojine u nadogradnji i unapređenju kvaliteta. Takođe, neophodna je analiza intelektualne svojine i menadzment organizacije sa aspekta učešća zaposlenih u istraživanju, kao i uloga Benchmarkinga u uslovima delovanja TQM, radi što potpunijeg i jasnijeg razumevanja TQM alata i tehnika kvaliteta u funkciji rezultata organizacije.

Sažetak ▼

Hiljadama godina traje borba žena za sticanje prava na obrazovanje i bolji položaj u društvu. I pored toga što su u antičko doba pravda i mudrost ženska božanstva, žene su bile u podređenom položaju. U najpovoljnijem položaju nalazile su se žene u Egiptu. Pre tri milenijuma egipatske žene mogle su biti faraoni, komandanti vojske i sveštenici, što ni danas nije moguće. Pod uticajem grčke civilizacije, i kasnije hrišćanstva, Egipćanke postepeno gube prava, te je nestala jednakost između muškarca i žene u zemlji faraona, što je predstavljalo jednu od suštinskih vrednosti ove civilizacije koja nije ostvarena ni u jednoj zemlji na svetu do Prvog svetskog rata. U staroj Grčkoj, uprkos mnogim idejama koje su dovele do napretka civilizacije, položaj žene je bio prilično nepovoljan. U srednjem veku, uz crkveni blagoslov, počinje progon veštica što je najveće nasilje nad ženama. Paradoksalno, ali žene su najveća prava uživala upravo u manastirima. Posmatrano kroz istoriju žene su u podređenom položaju u odnosu na muškarce. U savremeno doba, ne samo u Evropi već i u širem međunarodnom miljeu, prevremena smrt žena i devojčica zbog rodne diskriminacije, nejednakog pristupa resursima zbog nasilja i zanemarivanja poistovećuje se sa „fenomenom nestalih žena“. Teorija o nordijskom paradoksu pokazuje da su žene sa većim ekonomskim statusom, u odnosu na svoje partnere tradicionalnih shvatanja, izloženije nasilju. U predmetnoj analizi autorka je razmatrala proces razvoja i evoluiranja prava žena i došla je do zaključka da je rodna jednakost remećenjem tradicionalnih rodnih uloga ojačala stav po kojem je nasilje nad ženama opravdano, a njihov uspeh se u životnim okolnosti često shvata i kao izvesna pretnja.

Sažetak ▼

Evrointegracijama se pripisuje moć blagotvornog delovanja na realizaciju prava etničkih grupa unutar država kandidata za članstvo u Evropskoj uniji. U tom smislu, proces pristupanja Uniji ima pacifikujuća dejstva na unutardržavne etničke konflikte, budući da se od države očekuje da, pre samog pristupanja, reši sporove i postigne unutrašnju političku stabilnost. Naime, od države kandidata očekuje se da svojim manjinskim etničkim zajednicama obezbedi prava u skladu sa standardima određenim aktima i vrednostima ugrađenim u temelje Evropske unije. Proces evrointegracija, sam po sebi, podrazumeva usaglašavanje države sa sistemom, vrednostima i zakonodavstvom Unije. Pored unapred predviđenog usklađivanja, koje je jednako za sve države kandidate, evrointegracije pružaju Uniji mogućnost da napredak države uslovi ispunjenjem određenih kriterijuma, koji se, između ostalog, odnose i na status manjina. Evrointegracije, naravno, nisu jedini faktor koji utiče na regulaciju etničkih odnosa, koja je određena i delovanjem unutrašnjnih okolnosti u državi kandidatu za članstvo. Cilj ovog rada je da istraži domete evrointegracija kao mehanizma sa snagom regulacije unutardržavnih etničih sukoba. U tu svrhu, biće ispitana uloga EU i efekat integracionih procesa na problem ruskog stanovništva u Estoniji, albansko pitanje u Makedoniji i kurdsko pitanje u Turskoj.

Sažetak ▼

Razvoj sistema ljudskih prava jedan od osnovnih činilaca za oporavak međunarodnog pravnog poretka nakon Drugog svetskog rata. Evropska unija i Savet Evrope su realizovali saradnju u oblasti ljudskih prava, demokratije i vladavine prava u zemljama koje se graniče sa EU. Okvir za odnos između ta dva tela definisan je tokom nekoliko „razmena pisama“ između dve organizacije koja se odnosi na konsolidaciju i intenziviranje saradnje. Evropska unija ljudska prava sagledava kao univerzalna i nedeljiva i aktivno ih promoviše i brani, a što otvara pitanje odnosa između dva evropska suda – Evropskog suda za ljudska prava i Suda pravde Evropske unije, u oblasti zaštite ljudskih prava i osnovnih sloboda, pri čemu između ovih sudova ne postoji formalna institucionalna veza, te su, po navedenom osnovu, prisutna razilaženja u sudskoj praksi ova dva suda. Pri donetom Mišljenju 2/13, pojam dijaloga između dva evropska suda, samim tim i pokušaj usaglašavanja sudske prakse, donekle je obesmišljen.

Sažetak ▼

Primena principa zabrane vraćanja (eng. non-refoulement) na slučajeve u kojima je reč o ozbiljno obolelom licu koje se vraća u zemlju u kojoj ne postoje adekvatna sredstva za lečenje tog oboljenja, tek se relativno skoro razvila, prvo pred Evropskim sudom za ljudska prava, a potom i pred Sudom pravde EU. Obuhvatanje ovih slučajeva podrazumeva i širenje principa zabrane vraćanja, tj. pored uobičajenog vezivanja rizika od progona za vlasti države u pitanju, zatim ponekad i u slučaju lica koja nisu javni zvaničnici, i na uopšten rizik od socioekonomskih uslova u zemlji povratka. Međutim, budući da je treća vrsta rizika vrlo uopštena, ona se tumači vrlo restriktivno, vezuje se za izuzetne okolnosti, i ubedljive humanitarne razloge. Evropski sud za ljudska prava je u slučaju iz skorašnje prakse možda donekle pojasnio konkretne okolnosti primene principa zabrane vraćanja u ovakvim slučajevima, a Sud pravde EU se u principu oslanjao na njegovu oskudnu praksu. Sud pravde EU, doduše, zahteva postojanje namere da se neko lice liši zdravstvene zaštite, da bi bilo moguće da dobije supsidijarnu zaštitu u skladu sa Direktivom 2011/95/EU. Mada, ukoliko nema namere a postoje ubedljivi humanitarni razlozi, takvom licu treba dozvoliti boravak na teritoriji države članice (tj. boravak bez dobijanja supsidijarne zaštite).

Sažetak ▼

Jedan od najznačajnijih izvora arbitražnog prava jeste Modelzakon Komisije UN za međunarodno trgovačko pravo (UNCITRAL). Ovaj Model preporučuje se državama, i to tako da njegove norme unesu u svoja nacionalna zakonodavstva, čime bi se doprinelo harmonizaciji pravnih pravila o arbitražnom sudstvu. Model-zakon UNCITRAL-a pretenduje da bude uzor, odnosno model za pravno regulisanje međunarodne trgovačke arbitraže, što znači da ima karakter fakultativnog, a ne normativnog pravnog izvora. Rešenja koja sadrži ovaj Model-zakon nacionalna zakonodavstva mogu prihvatiti u integralnom tekstu ili ih mogu modifikovati, pri čemu stepen modifikacije zavisi od specifičnih interesa koje odnosna država želi da zaštiti. Veliki broj država je, bilo donošenjem novih, bilo noveliranjem postojećih propisa o arbitraži, prihvatio pravne koncepcije i rešenja koja su sadržana u Model-zakonu UNCITRAL-a, dok, s druge strane, neka nacionalna zakonodavstva nisu prihvatila rešenja koja nudi ovaj Model. U nastavku rada biće sumiran razvoj legislative iz oblasti arbitražnog prava, s ciljem da se ukaže na osnovne tendencije kretanja zakonodavstva iz oblasti arbitraže u pojedinim evropskim zemljama. Koristeći uporedni pravni metod u analizi nacionalnih zakonodavstava, autor je došao do saznanja u kojoj meri je Model-zakon UNCITRAL-a uticao na legislativu nekih od najuticajnijih evropskih država.