Sažetak ▼

Svrha ovog članka je identifikovanje i analiza Uredbi o označavanju vina sa geografskim poreklom, odnosno Delegirane uredbe Komisije (EU) 2019/33 i Uredbe o sprovođenju uredbe Komisije (EU) 2019/34, obe od 17. oktobra 2018. godine, kojima se dopunjuje Uredba (EU) 1308/2013 o uspostavljanju zajedničke organizacije tržišta poljoprivrednih proizvoda. Metode korišćene u ovom radu su formalno pravni metod, komparativni metod i metod analize teksta. Nakon uvodnih razmatranja, izneta je uporedna analiza najznačajnijih odredbi ovih uredbi u okviru posebnih odeljaka sa utvrđenim karakterističnim pitanjima. U odeljku o zaštićenim oznakama porekla i oznakama geografske indikacije razmatrana su pitanja koja se odnose na zahtev za zaštitu oznake, postupak podnošenja prigovora (žalbe), izmene podataka, upis u registar, poništavanje oznake i upotreba simbola, oznaka i skraćenica. U odeljku o tradicionalnim izrazima istaknute su odredbe o zahtevu za zaštitu i postupak ispitivanja, mogućnosti podnošenja prigovora, zaštiti tradicionalnog izraza, kao i o izmenama i ukidanju tradicionalnog izraza. U delu o označavanju i predstavljanju vina obrađeni su obavezni elementi etikete, neobavezni elementi koji se mogu naći na etiketama, kao i pravila za boce određenih specijalnih oblika i odgovarajući posebni zatvarači. Donošenjem ovih Uredbi ispunjena je obaveza Evropske komisije iz Uredbe br. 1308/2013, o donošenju delegiranih akata i akata o sprovođenju ove Uredbe, da bi se pojedina pitanja bliže uredila, doneli uslovi, tehnički detalji, obrasci i postupci. U Republici Srbiji je oblast označavanja vina sa geografskim poreklom uređena Zakonom o vinu, koji je poslednji put ažuriran 2012. godine, tako da tek predstoji usklađivanje sa navedenim novim Uredbama u ovoj oblasti.

Sažetak ▼

Države Evropske unije (EU), nakon decenija planiranja i pregovora, konačno su se sporazumele da putem postupka bliže (ubrzane) saradnje osnuju Kancelariju evropskog javnog tužioca koja će biti nadležna da vrši istrage, krivično goni i podiže optužnice protiv izvršilaca krivičnih dela ugrožavanja finansijskih interesa EU, odnosno da štiti integritet evropskog budžeta. Iako na prvi pogled deluje da je konačni dogovor u vezi sa formiranjem nadnacionalnog tužilaštva došao u vidu bledog političkog kompromisa, pretpostavka od koje se u radu polazi je da centralizacija nadležnosti na evropskom nivou odlučivanja napreduje. Cilj rada je dvojak. Polazni cilj je predstavljanje karakteristika novog aktera na osnovu izvora prava EU. Nakon toga, na kritičkoj osnovi razmatraju se šire implikacije osnivanja Evropskog tužilaštva, u prvom redu očekivanja u pogledu daljeg širenja njegovih nadležnosti. Iako su njegova potencijalno revolucionarna ovlašćenja (direktno dejstvo odluka na pojedince u osetljivoj materiji krivičnog prava) ograničena na relativno usku oblast, koja je uveliko premrežena delovanjem drugih tela i agencija EU, pojava novog nadnacionalnog aktera se analizira u političkom kontekstu oživljenih integrativnih procesa nakon godina krize. Kako je i sam Lisabonski ugovor predvideo takvu mogućnost, u radu se zaključuje da je osnovano očekivati da u dogledno vreme nadležnost Evropskog tužilaštva bude proširena i na druge vidove ozbiljnog kriminala koji ima prekograničnu dimenziju.

Sažetak ▼

Internet se poslednjih decenija razvio u najveću i najvažniju globalnu računarsku mrežu sa nesagledivim dometima. U digitalnom dobu, autorsko delo postaje bestelesno, odnosno oslobođeno telesnog nosača, a u virtuelnom prostoru svakodnevno dolazi do povreda ovlašćenja iz korpusa autorskog i srodnih prava. S vremenom je mnoštvo takvih povreda uslovilo neophodnost za ograničavanje i regulisanje pojedinih segmenata interneta sa ciljem da se stvori adekvatan ambijent u kojem bi svaki autor bio stimulisan da stvara. Autorsko i srodna prava predstavljaju subjektivna prava koja se efikasnije ostvaruju ako se njihovi nosioci udruže u organizaciju radi kolektivnog ostvarivanja svojih prava. Uočava se mogućnost za širokom primenom instituta kolektivnog ostvarivanja autorskog i srodnih prava u eri informacionog društva. Direktivom EU 2014/26/EU postavljen je čvrst okvir funkcionisanja organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava i stvorene su pretpostavke za veću transparentnost u poslovanju ovih entiteta. EU ovim aktom uvodi konkurenciju među organizacijama na tržištu prava na korišćenje muzičkih sadržaja onlajn. Direktivom EU 2019/79/EU koncipira se prošireno kolektivno licenciranje od strane organizacija za kolektivno ostvarivanje autorskog i srodnih prava, koje treba da omogući izdavanje multiteritorijalnih licenci institucijama kulturne baštine za korišćenje dela nedostupnih na tržištu. Preovladala je svest o nužnosti uspostavljanja jedinstvenog digitalnog tržišta kao jedne od osnovnih pretpostavki funkcionisanja autorskog i srodnih prava na internetu. Ovaj rad ima za cilj da prikaže jasnu nameru evropskog zakonodavca koja se kreće u pravcu nadogradnje i usavršavanja sistema kolektivnog ostvarivanja autorskog prava kako bi se njegovom primenom prevazišla evidentna kriza u funkcionisanju autorskog prava na internetu.

Sažetak ▼

Rad se bavi pristupanjem Evropske unije (EU) Konvenciji za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Konvencija) Saveta Evrope, koje kao problem postaje još zastupljenije u akademskim debatama nakon negativnog Mišljenja 2/13 Suda pravde Evropske unije (SPEU) o usklađenosti Nacrta sporazuma o pristupanju EU Konvenciji sa primarnim pravom EU. Ovim radom daje se pregled postojećih mehanizama zaštite ljudskih prava EU i SE, i njihovih osobenosti, a zatim se predstavlja razvojni put ideje o pristupanju EU Konvenciji. Naredni deo rada daje prikaz Mišljenja 2/13 u kome se kroz pet odeljaka obrazlaže neusklađenost Nacrta sporazuma o pristupanju sa Konvencijom, a zatim zajedno sa suprotstavljenim argumentima Opšte pravozastupnice Kokot i akademskih kritičara pruža celokupna slika o suštini i kompleksnosti procesa pristupanja EU Konvenciji. Takvim kritičkim pregledom prikazuju se nedostaci i nekoherentnost institucionalnog sistema EU u nastojanju da očuva i zaštiti sistem ljudskih prava. U zaključnom delu rada predlažu se tri moguća pravca na daljem putu EU ka Konvenciji. Jedan od pravaca tiče se izmene člana 6 stava 2 Ugovora o EU kojim pristupanje EU Konvenciji više ne bi bila obaveza. Drugi pravac tiče se izmena Nacrta sporazuma o pristupanju EU Konvenciji za koji je neophodna saglasnost 47 država članica SE, jednoglasnost Evropskog saveta, ratifikacija u Evropskom parlamentu, kao i otklanjanje nedostataka izloženih u Mišljenju 2/13. I jedan i drugi pravac predstavljaju skup teških političkih odluka, ali i jedine propisane mogućnosti članom 218 Ugovora o funkcionisanju EU. Kao treći pravac, i najmanje moguć, predlaže se tzv. neposlušnost država članica suprotstavljanjem Mišljenju SPEU u svojim pojedinačnim akcijama, sa ciljem zaštite ljudskih prava i borbe protiv politizacije procesa pristupanja EU Konvenciji. U zaključnom delu rada navodi se šta bi pristupanje EU pružilo pojedincu kao jedinki koja je osnov zaštite u Konvenciji, nasuprot kritičkom osvrtu na Mišljenje 2/13 kojim se kao osnov zaštite ističe suprematija EU prava i SPEU. Posledično, pitanje pristupanja EU Konvenciji ocenjuje se kao irelevantno u sistemu zaštite ljudskih prava EU, s obzirom na nivo stagniranja samog procesa kao rezultat Mišljenja 2/13.

Sažetak ▼

Članak daje uporedni prikaz razvoja ljudskih prava u Savetu Evrope kroz donošenje Evropske konvencije o zaštiti ljudskih prava i osnovnih sloboda (EKLJP) i rad Evropskog suda za ljudska prava (ESLJP), s jedne strane, i razvoja u Evropskoj uniji (EU) i radu njegovih sudova, sa akcentom na primarno pravo EU i pristupanje EU Evropskoj konvenciji o ljudskim pravima, s druge strane. Proces pristupanja je prekinut 2013. godine negativnim Mišljenjem Suda pravde Evropske unije, ali činjenica da je praksa ESLJP i SPEU i dalje povezana, ukazuje da i dalje postoji potreba za stvaranjem jedinstvenog pravnog sistema u oblasti ljudskih prava u Evropi. Autorka je mišljenja da je jedinstvenost zaštite ljudskih prava na tlu Evrope neophodna i imanentna samoj prirodi ljudskih prava.

Sažetak ▼

Direktivom 2014/112/EU Evropska unija nastojala je da reši određena pitanja koja nisu bila regulisana ranijim zakonodavstvom, jer nije u dovoljnoj meri uzimala u obzir posebnu radnu i životnu situaciju radnika u plovidbi unutrašnjim vodnim putevima. Imajući u vidu da se brodom upravlja neprekidno, u smenama, kao i da se radno vreme radnika na brodu ne može izjednačiti s ukupnim vremenom plovidbe plovila na unutrašnjim plovnim putevima, bilo je potrebno precizno definisati šta se podrazumeva pod odmorom i koliko periodi različitih vrsta odmora minimalno traju. Neujednačen način pristupa država članica regulisanju ovog pitanja dovodio je do faktičke nejednakosti u položaju zaposlenih na brodovima unutrašnje plovidbe, ali i pitanja zaštitite zdravlja i sigurnosti radnika. Pošto se radi o sektoru koji je pretežno prekograničan, stav socijalnih partnera je bio da se zaštita na bolji način može ostvariti na nivou Evropske unije, nego zakonodavstvima država članica. Imajući u vidu geografski položaj Republike Srbije, usvajanje ove direktive je od velikog značaja za sve radnike zaposlene na plovilima koja viju njenu zastavu. Kontrolu ispunjavanja obaveze vrše nadležni inspektori domaće države, ali i inspektori luka u koje brodovi pristaju, zbog čega se vodi precizna evidencija perioda rada i odmora. Evidencija u svakom momentu treba da bude dostupna svakom zaposlenom na plovilu.

Sažetak ▼

Žrtve krivičnih dela zaslužuju posebnu zaštitu. Naime, izvršenje krivičnog dela predstavlja veoma traumatično iskustvo za žrtvu. Ukoliko ne postoji efikasan sistem podrške i zaštite žrtve su često izložene riziku od sekundarne viktimizacije. Potreba za kreiranjem efikasnog sistema za zaštitu i podršku žrtvama je prepoznata i na nivou Evropske unije, što je rezultiralo usvajanjem direktive Evropskog parlamenta i Evropskog Saveta od 25. oktobra 2012. godine kojom se uspostavljaju minimalni standardi o pravima, podršci i zaštiti žrtava kriminaliteta. Autori u radu analiziraju mere i mehanizme za zaštitu žrtava krivičnih dela sadržane u Direktivi i njihovu primenljivost u pravu Republike Srbije, imajući u vidu potrebu harmonizacije prava Republike Srbije sa pravom Evropske unije. U radu je, takođe, ukazano na osnovne nedostatke i probleme u sistemu zaštite prava žrtava u Srbiji i predložene su mere za njihovo otklanjanje.