Sažetak ▼

Trampova administracija oslobodila jemeđunarodne odnose formalnih obaveza poštovanja međunarodnog prava i načela međuzavisnosti država. U takvom novom svetu interesnog realizma, Evropska unijamora da se liši pravnog idealizma i naivnosti, odnosno da projektuje svoju moć. Evropi je potrebna jača unutrašnja ekonomska kohezija, efikasniji model donošenja odluka, ali i očuvanje samostalnosti i kulture evropskih naroda. Zaštita od migracija sa afričkog kontinenta, čija populacija vrtoglavo raste, podrazumeva uvećanje nataliteta. Evropska samostalnost pak pretpostavlja ulaganje u nove tehnologije i sopstveno naoružanje. Pred Unijomse tako nalazi niz nerešenih pitanja kako bi se konačno zaokružila i postigla strateška stabilnost i autonomija. Među tim pitanjima je i proces evropskih integracija, a prijem država sa Zapadnog Balkana pod evropsko okrilje ima suštinski ekonomski, politički i bezbednosni značaj. Međutim, zbog odsustva reforme ustavnog poretka, Evropska unija nije uspela da završi ovaj posao. Danas se pojavljuju različite opcije u vezi sa prijemom novih država članica, poput onog o članstvu bez prava veta.

Sažetak ▼

Trgovinski konflikti Sjedinjenih Američkih Država (SAD) sa Kinom ubrzali su potrebu u Evropske unije (EU) za većom samodovoljnošću u ključnim sektorima. Novi Zakon o industrijskom ubrzanju, koji je usvojila Evropska komisija u martu 2026. godine, odrediće da li industrijska politika „Proizvedeno u EU“ (Made in EU) može, izbegavajući protekcionističke zamke pre svega prema Kini, olakšati saradnju sa trgovinskim partnerima. Cilj je podrška proizvodnji u EU, ali bi partnerima u okviru sporazuma o slobodnoj trgovini, kao i potpisnicima Opšteg sporazuma o javnim nabavkama STO, bilo omogućeno da učestvuju u javnim nabavkama članica EU. Smanjenje rizičnog oslanjanja na Vašington prati pokušaj otvaranja novih mogućnosti pristupa tržištu za EU. Pored više od 40 trgovinskih sporazuma koje Evropska unija već ima zaključene sa svojim partnerima, u toku su pregovori o zaključivanju novih. Među najznačajnijima su sporazumi sa Južnim zajedničkim tržištem (MERCOSUR) i Indijom, koji su potpisani u januaru ove godine. Ovi sporazumi šalju snažan geopolitički signal da zemlje učesnice žele da trguju i sarađuju pod predvidljivim i na pravilima zasnovanim uslovima. EU i njeni ekonomski partneri imaju priliku da vode svet putemnovogmultilateralizma. Idealno bi bilo da zemlje osmisle nova pravila o subvencijama i ekonomskoj bezbednosti, dok bi istovremeno produbile saradnju u oblasti retkih zemnih elemenata i kritičnih materijala u okviru Svetske trgovinske organizacije (STO), ili na osnovu plurilateralnih aranžmana, čime bi se povećala otpornost u globalnim lancima snadbevanja. Da bi ostala pouzdan partner, EU mora ostati otvorena. Stoga bi nova industrijska politika koja teži jačanju konkurentnosti evropske industrije, ubrzavanju zelene tranzicije i podsticanju stranih investicija, trebalo da budefleksibilnija kada su u pitanju brojni administrativni zahtevi ili pak želja za punim reciprocitetom u javnim nabavkama.

Sažetak ▼

Digitalna transformacija pravosudnih institucija predstavlja jedan od najznačajnijih procesa savremenog razvoja evropskog pravnog prostora, budući da primena informaciono‐komunikacionih tehnologija suštinski utiče na efikasnost, transparentnost i dostupnost pravde. U radu se analiziraju evropski standardi digitalne komunikacije u pravosuđu, s posebnim osvrtom na razvoj sistema e‑justice u državama članicama Evropske unije (EU), i stepen usklađenosti pravosudnog sistema Bosne i Hercegovine sa savremenim evropskim tendencijama u oblasti digitalizacije pravosuđa. Posebna pažnja posvećena je normativnom i institucionalnom okviru EU, standardima elektronske razmene podataka, zaštiti podataka o ličnosti i pitanjima sajber bezbednosti u digitalnom pra vosuđu. U radu se ukazuje da digitalizacija pravosudnih institucija više ne predstavlja isključivo pitanje tehničke modernizacije, već jedan od ključnih preduslova efikasne međunarodne pravosudne saradnje i funkcionisanja savremenog koncepta vladavine prava. Analiza pokazuje da je u Bosni i Hercegovini ostvaren određeni napredak u oblasti e‑justice, ali da su za potpuno usklađivanje sa evropskim standardima neophodne dalje normativne, institucionalne i tehničke reforme.

Sažetak ▼

Kriterijumi zaštite životne sredine, društvenih pitanja i upravljanja (ESG kriterijumi) predstavljaju značajan instrument održivog, transparentnog i odgovornog poslovanja u savremenim pravnim i ekonomskim sistemima. U pravu Evropske unije (EU), ESG standardi su razvijeni kroz sveobuhvatan normativni okvir koji obuhvata nefinansijsko izveštavanje, klimatsku politiku i održivo finansiranje. Poseban značaj imaju propisi koji uređuju obaveze obelodanjivanja informacija o uticaju na životnu sredinu, društvo i korporativno upravljanje, kao i mehanizmi za podsticanje zelenih investicija. Predmet rada obuhvata analizu ESG kriterijuma u pravu EU i izazova harmonizacije zakonodavstva Republike Srbije sa pravnim tekovinama EU. U radu se ukazuje na potrebu daljeg usklađivanja domaćeg pravnog okvira, naročito u oblasti transparentnosti i odgovornosti privrednih subjekata, kao i na praktične izazove u primeni propisa, uključujući ograničene institucionalne kapacitete i potrebu za jačanjem nadzora. ESG regulativa se sagledava kao važan faktor u procesu evropskih integracija i unapređenja konkurentnosti privrede Republike Srbije.

Sažetak ▼

U eri četvrte industrijske revolucije, podaci o ličnosti postali su jedan od najvrednijih resursa digitalne ekonomije, ali istovremeno i jedna od najranjivijih tačaka privatnosti pojedinca. Njihovo masovno prikupljanje, algoritamska obrada i globalni protok informacija nametnuli su potrebu za čvrstim i uniformnim pravnim okvirom, kojimože da odgovori na izazove koje tradicionalno pravo nije predvidelo. Ovaj rad analizira stepen usklađenosti i ključne normativne paralele između pravnog okvira zaštite podataka o ličnosti u Evropskoj uniji (EU) i Republici Srbiji. Centralni predmet istraživanja je odnos između Opšte uredbe o zaštiti podataka (General Data Protection Regulation – GDPR) i domaćeg Zakona o zaštiti podataka o ličnosti (ZZPL) iz 2018. godine. Autor polazi od teze da je Republika Srbija, u okviru procesa evropskih integracija, izvršila ekstenzivnu harmonizaciju propisa, preuzimajući osnovne koncepte, načela obrade i prava lica na koja se podaci odnose iz evropskog modela. U prvom delu rada razmatraju se evolutivni procesi koji su doveli do usvajanja aktuelnih propisa, dok se centralni deo bavi komparativnom analizom instituta kao što su načela obrade, pravni osnovi i uloga nadzornih tela. Poseban akcenat stavljen je na institucionalni okvir, upoređivanjem ovlašćenja Poverenika za informacije od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti u Republici Srbiji sa nadzornim telima u državama članicama EU, uz osvrt na značajne razlike u kaznenoj politici i mehanizmima prinude. Završni segment rada posvećen je izazovima prekograničnog prenosa podataka i perspektivama Republike Srbije u pogledu dobijanja Odluke o adekvatnosti od strane Evropske komisije. Zaključna razmatranja ukazuju na to da, uprkos visokom stepenu normativne usklađenosti, praktična primena i obezbeđivanje pune efektivnosti prava u Republici Srbiji i dalje nailaze na izazove usled specifičnih društveno‐pravnih okolnosti i administrativnih kapaciteta.

Sažetak ▼

U ovom radu predstavljeni su glavni elementi Uredbe kojom se uspostavlja sistem ulaska/izlaska (EES) za registraciju podataka o ulasku i izlasku i podataka o odbijanju ulaska državljana trećih država koji prelaze spoljne granice država članica Evropske unije (EU), i o određivanju uslova za pristup EES‐u, a u svrhu sprovođenja zakona. Predmetna Uredba ima za cilj regulisanje uslova državljana trećih država za ulazak u države članice EU, kao i njihov izlazak. Uredbom je uspostavljena elektronska provera ulaska i izlaska državljana trećih država uvedenim sistemom na spoljnim granicama Unije. Nova pravila trebalo bi da garantuju zaštitu javnog reda, unutrašnje bezbednosti i javnog zdravlja država članica EU.

Sažetak ▼

Standardi i normativi Evropske unije (EU) predstavljaju temelj uspešnog hotelijerskog i restoraterskog poslovanja. Pravilno definisani normativi obezbeđuju kontrolu troškova, dok standardi garantuju ujednačen kvalitet usluge. Standardi u hotelijerstvu i restoraterstvu u EU su ključni mehanizam za obezbeđivanje visokog kvaliteta usluga, bezbednosti hrane i zaštite potrošača. Kroz stroge regulative, kategorizacije i sertifikate EU garantuje ujednačeno korisničko iskustvo i održivo poslovanje širom svog tržišta. Da bi postala usklađena sa standardima EU iz oblasti hotelijerstva i restoraterstva, Srbija treba da prenese propise EU i obezbedi njihovu potpunu primenu. Ovo podrazumeva da nadležni organi obavljaju inspekciju i nadzor, kao i da postoje potrebne laboratorije. Takođe, potrebno je obezbediti da subjekti u poslovanju sa hranom (odnosno svi koji proizvode, prerađuju, razmeštaju hranu ili su na neki drugi način uključeni u lanac), budu dobro obučeni i svesni svoje odgovornosti. Normativi u hotelijerstvu i restoraterstvu u EU nisu definisani jednim univerzalnim zakonom, već predstavljaju kombinaciju obavezujućih regulativa (npr. bezbednost hrane), dobrovoljnih standarda (ISO) i industrijskih klasifikacija (zvezdice za hotele). Ugostiteljski objekti (hoteli i restorani) koji primenjuju profesionalne standarde, postižu stabilno, profitabilno i dugoročno poslovanje.

Sažetak ▼

Ukrajina je pretrpela značajna materijalna razaranja od početka sukoba sa Rusijom 2022. godine, zbog čega su joj potrebna velika materijalna sredstva da bi održala svoju makrofinansijsku stabilnost. Omogućavanjemakrofinansijske stabilnosti Ukrajine izuzetno je važno za njenu posleratnu obnovu, zbog čega su Evropski parlament i Savet 24. oktobra 2024. godine usvojili Uredbu 2024/2773 o uspostavljanju Mehanizma za saradnju u oblasti zajmova i obezbeđivanja pružanja izuzetne makrofinansijske pomoći. Kroz ovaj Mehanizam Evropska unija (EU) bi trebalo da dodeli odgovarajuća finansijska sredstava Ukrajini. Pored država članica EU i treće zemlje mogle bi uzeti učešće u finansiranju posleratne obnove Ukrajine. Međutim, odobravanje zajmova i kredita podrazumeva ispunjenje određenih uslova čije izvršenje treba da kontroliše Evropska komisija. Njihovo neispunjavanje moglo bi dovesti do prekidafinansiranja. Neki od tih uslova tiču se i okončanja ratnog sukoba sa Rusijom.

Sažetak ▼

Od osnivanja do danas Evropska unija (EU) imala je više faza razvoja. Značajno je da je ova međunarodna organizacija prerasla u nadnacionalnu zajednicu država koje dele slične poglede na međunarodnu politiku i bezbednost. Proces stvaranja Zajedničke spoljne i bezbednosne politike EU (ZSBP), kao i u okviru nje Zajedničke bezbednosne i odbrambene politike (ZBOP), počinje od Mastrihtskog ugovora, a nastavlja se kroz ugovore o funkcionisanju EU. Konačno, proces je upotpunjen usvajanjem Globalne strategije za spoljnu i bezbednosnu politiku 2016. godine. Zajednička bezbednosna i odbrambena politika EU ima svoju vojnu i civilnu komponentu. Počev od 2003. godine, prve civilne i vojne misije EU poslate su u treće zemlje. Pored toga, saradnja sa trećim zemljama sprovodi se kroz njihovo učešće u civilnim i vojnim misijama. Na osnovu zaključaka Saveta od 19. novembra 2018. godine počinje jačanje civilnog segmenta ZBOP‐a. U radu se analizira pravni položaj i značaj civilnih misija EU. Analiza uključuje proučavanje rešenja prihvaćenih u primarnom i sekundarnom zakonodavstvu, kao i raspravu u vezi postojećih misija EU. Zaključak je da su civilne misije koristan alat koji EU koristi za saradnju sa susednim zemljama, kao i za jačanje svog prisustva u međunarodnom okruženju. Imajući u vidu da se misije uspostavljaju na zahtev države prijema, položaj osoblja reguliše se odgovarajućim sporazumima (SOMA). Uključivanje Republike Srbije u slanje civilnih predstavnika u misije EU doprinelo bi njenom ispunjavanju pretpristupnih obaveza iz Poglavlja 31, ali i profesionalizaciji njenog kadra. U izradi rada korišćeni su istorijski i komparativni metod, te metod analize sadržaja pravnih akata.

Sažetak ▼

Ovaj rad razmatra geopolitički kontekst funkcionisanja Višegradske grupe, regionalnog saveza četiri srednjoevropske države – Češke, Mađarske, Poljske i Slovačke. Od osnivanja 1991. godine ova Grupa radi na planu jačanja međusobne saradnje, evropskih integracija i usklađivanja političkih interesa unutar Evropske unije (EU). Poseban značaj u okviru međusobne saradnje ima energetska bezbednost, koja je u aktuelnom kriznom ambijentu uslovljena antagonizmima između EU i Ruske Federacije. U radu se analizira platforma Zelene tranzicije koja pored tehničkih propozicija uključuje i široko konceptualizovan društveni proces. Multidisciplinarnim pristupom autor nastoji da razjasni zavisnost mikroregiona od ruskih energenata, strukturu energetskih kapaciteta, infrastrukturne projekte i diversifikacije, kao i socijalne rizike i implikacije na proces energetske tranzicije. Aktuelni temat bavi se i analizompolitičkih, socijalnih i ekonomskih izazova, klimatskimpolitikama ifinansijskimprogramima koji treba da budu podrška u njihovom sprovođenju. Cilj analize je holističko sagledavanje pozicija zemalja Višegradske grupe (V4), sa stanovišta realizacije autohtone paradigme geostrategijskih interesa i dugoročne energetske bezbednosti. Kroz komparativni naučnimetod, autor nastoji da napravi sintezu znanja iz ove oblasti kako bi ukazao na njihov značaj za Zapadni Balkan, i naročito za Republiku Srbiju. U radu se ukazuje na unutrašnje kontradikcije u zemljama Višegradske četvorke, koje su naročito izražene u aktuelnim geopolitičkim okolnostima koje onemogućavaju ostvarivanje inkluzivne energetske perspektive.

Sažetak ▼

Rad analizira preusmeravanje Evropskog mirovnog instrumenta ka Ukrajini i njegov značaj za Republiku Srbiju u kontekstu promene evropskog bezbednosnog okruženja i sve izraženije geopolitizacije delovanja Evropske EU (EU). Polazeći od toga da je Evropski mirovni instrument uspostavljen kao vanbudzetski mehanizam Zajedničke spoljne i bezbednosne politike (ZSBP) za finansiranje aktivnosti sa vojnim i odbrambenim implikacijama, rad ispituje kako je ovaj instrument, kroz odluke Saveta i kasnije prateće akte, postepeno postao jedan od glavnih mehanizama vojne i šire finansijske podrške Ukrajini. Analiza pokazuje da se početni opšti okvir Instrumenta, utvrđen Odlukom Saveta (CFSP) 2021/509, već 2022. godine konkretizuje kroz pomoćnu meru za snabdevanje Oružanih snaga Ukrajine vojnom opremom i platformama namenjenim za upotrebu oružane (smrtonosne) sile, dok se kasnijim izmenama povećava njen finansijski obim i proširuje sadržaj podrške. Poseban značaj ima Odluka Saveta (CFSP) 2024/890 kojom se menja sam osnovni akt i uvodi poseban namenski iznos za Ukrajinu, čime se podrška Ukrajini više ne pojavljuje samo kao pojedinačna mera, već kao deo šireg finansijskog i institucionalnog preoblikovanja Instrumenta. U radu se zaključuje da ova promena ima značaj i za Srbiju, jer ukazuje na sve jače povezivanje evropskih integracija sa spoljnopolitičkim i bezbednosnim usklađivanjem, posebno u odnosu na Ukrajinu, Rusiju i novu odbrambenu agendu EU.

Sažetak ▼

Korporativna bezbednost podrazumeva odgovarajući tradicionalni društveni pristup u zaštiti evropskih korporacija koji se ostvaruje obezbeđenjem vlasništva, kapitala i ljudi koji ga stavaruju. Obezbeđenje pretpostavlja mere prevencije od svih oblika destruktivnih pretnji u oblasti poslovanja. U savremenim evropskim uslovima poslovanja, korporativna bezbednost se izdvojila kao samostalna poslovna funkcija, ravnopravna sa ostalim ključnim funkcijama. Današnje poslovanje evropskih korporacija sa sobom nosi određeni nivo rizika za korporaciju. Adekvatno ocenjivanje rizika i upuštanje u nemilosrdnu tržišnu utakmicu, meri se sa veličinama kao što je ostvareni profit, pa iz tog razloga uloga korporativne bezbednosti i procene rizika, sa odgovarajućim menadzerskim znanjima, predstavlja temelj uspešnog poslovnog poduhvata. Oblici ugrožavanja bezbednosti mogu biti različiti, međutim specifičnosti navedene problematike su indentične manje‐više za sve države EU, uključujući i države Zapadnog Balkana. Osnovni problemzaštite kompanije je taj što se oblici ugrožavanja konstantnomenjaju i transformišu u druge oblike pretnji, onog trenutka kada se pronađe efikasan način borbe protivnjih. Sve to zahteva visok stepen materijalnih izdavanja i naročito veliku sposobnost razumevanja ovih pojava. Veliku ulogu u ovakvimaktivnostima ima krizni menadzment, koji prema evropskim standardima mora da predvidi, reaguje i reguliše postojeće poslovne probleme.

Sažetak ▼

Degradacija životne sredine predstavlja jedan od najsloženijih izazova koji se danas postavlja pred međunarodnu zajednicu. Srž problema leži u tenziji između interesa država da vrše suverena prava i interesa zaštite životne sredine. Načelo no harm rule – u međunarodnom ekološkom pravu funkcioniše kao tehnika za rešavanje ovih složenih problema, kroz razmatranje i uravnotežavanje datih interesa. Obaveza nenanošenja štete, kao neizostavni element ovog načela, predstavlja operativni mehanizam kojim se uspostavljaju standardi ponašanja koje su država dužne da poštuju. Implikacija ovog pristupa je da fokus nije na zaštiti samog ekološkog integriteta, već na pragu štete i dužne pažnje – standarda koji generalno nisu dovoljnoDegradacija životne sredine predstavlja jedan od najsloženijih izazova koji se danas postavlja pred međunarodnu zajednicu. Srž problema leži u tenziji između interesa država da vrše suverena prava i interesa zaštite životne sredine. Načelo no harm rule – u međunarodnom ekološkom pravu funkcioniše kao tehnika za rešavanje ovih složenih problema, kroz razmatranje i uravnotežavanje datih interesa. Obaveza nenanošenja štete, kao neizostavni element ovog načela, predstavlja operativni mehanizam kojim se uspostavljaju standardi ponašanja koje su država dužne da poštuju. Implikacija ovog pristupa je da fokus nije na zaštiti samog ekološkog integriteta, već na pragu štete i dužne pažnje – standarda koji generalno nisu dovoljno pravno precizirani. Ipak, hitnost potrebe za zaštitom životne sredine od degradacije reflektuje bitan trend davanja većeg i privilegovanijeg značaja zaštiti ekoloških vrednosti u odnosu na državno‐centrične interese.

Sažetak ▼

Rad analizira razloge zbog kojih Evropska grupa za teritorijalnu saradnju (EGTS), regulisana Uredbom (EZ) br. 1082/2006, a potom izmenjena i dopunjena Uredbom (EU) br. 1302/2013, nije postala operativan instrument integrisanog teritorijalnog upravljanja u Republici Srbiji. Činjenica je da Srbija već ima opšti pravni okvir za saradnju lokalnih samouprava sa partnerima iz drugih država, čiji se unutrašnjopravni osnov nalazi u odredbi člana 13. i člana 88b Zakona o lokalnoj samoupravi, a međunarodnopravni u odredbama Protokola br. 3 uz Evropsku okvirnu konvenciju o prekograničnoj saradnji koji je Srbija ratifikovala 2018. godine. Srbija je potpisala Evropsku okvirnu konvenciju o prekograničnoj saradnji između teritorijalnih zajednica ili vlasti 29. maja 2015. godine, a istu je ratifikovala 2016. godine, pri čemu je u izjavi datoj uz ratifikaciju predvidela da primena Konvencije zavisi od prethodnog zaključenja međudržavnih sporazuma, odnosno, u njihovom odsustvu, od izričite saglasnosti vlada zainteresovanih država, što se neposredno odražava na delovanje jedinica lokalne samouprave čije prekogranične aktivnosti ostaju uslovljene odobrenjem državnog nivoa vlasti. Akcioni plan za Poglavlje 22, u meri 1.12, ukazuje da Srbiji i dalje nedostaje osnov za primenu EGTS Uredbe, uključujući organe nadležne za njenu primenu, odobravanje, registraciju i publikovanje, kao i dalje usklađivanje sa pravilima koja se odnose na javna sredstva, javne nabavke, PDV i carine. Konačno, kroz analizu se dolazi do zaključka da bi uspostavljanje operativnog domaćeg EGTS sistema Srbiji omogućilo prelazak sa ad hoc projektne, na institucionalnu logiku prekogranične saradnje, posebno u oblastima javnih usluga, transporta, turizma, obrazovanja i teritorijalnog planiranja.

Sažetak ▼

Od kraja devedesetih godina 20. veka Evropska unija (EU) razvija sopstvene svemirske inicijative i programe, poput Evropskog geostacionarnog navigacionog sistema (EGNOS), Galilea i Kopernikusa, koji imaju za cilj da odgovore na potrebe evropskih građana, ali i na zahteve javnih politika EU. Da bi se osigurao njihov kontinuitet i da bi se poboljšali postojeći svemirski kapaciteti u oblasti pružanja svemirskih usluga i transformacije i razvoja digitalnih i informaciono‐komunikacionih tehnologija, kao i da bi se omogućilo ispunjavanje prioriteta u oblastima klimatskih promena, transporta, bezbednosti i odbrane, EU je 28. aprila 2021. godine donela Uredbu 2021/696 kojom se uspostavlja evropski Svemirski program (EU Space Programme). Uredbom se utvrđuju ciljevi Programa, budzet i oblici finansiranja za vremenski period od 2021. do 2027. godine. Istovremeno, Uredbom se uspostavlja i Agencija EU za svemirski program (EU Agency for the Space Programme – EUSPA), kojom je zamenjena Evropska agencija za globalne satelitske navigacione sisteme (GNSS) osnovana Uredbom 912/2010 od 22. septembra 2010. godine. U radu koji sledi razmatraju se usvojena pravna rešenja vezana za Svemirski program, kao i ovlašćenja Agencije EU nadležne za njegovo sprovođenje.

Sažetak ▼

U radu se analizira Institut za bezbednost veštačke inteligencije Ujedinjenog Kraljevstva i Kancelarije Evropske unije za veštačku inteligenciju, kao dva istaknuta institucionalna odgovora na izazove koje donosi razvoj i primena ove napredne tehnologije. Polazeći od njihovog mandata, organizacione strukture i instrumenata delovanja, rad analizira kako ove dve institucije oblikuju razumevanje rizika, prioritete javnih politika i praktične mehanizme nadzora nad razvojem i primenom naprednih sistema i modela. Kroz komparativnu analizu, rad pokazuje da Institut za bezbednost Ujedinjenog Kraljevstva deluje pre svega kao operativno telo za tehničku procenu i testiranje sistema, u bliskoj saradnji sa industrijom, dok Kancelarija Evropske unije (EU) ima centralnu ulogu u implementaciji regulatornog okvira i obezbeđivanju usklađenosti sa pravilima. Posebno se razmatraju implikacije ovih razlika na upravljanje rizicima, inovacije i zaštitu društvenih vrednosti. Istraživanje ovih institucija predstavlja važan činilac za razumevanje različitih savremenih modela upravljanja veštačkom inteligencijom koji su još uvek u povoju. U radu se zaključuje da efikasno upravljanje veštačkom inteligencijom zahteva kombinaciju tehničke ekspertize i regulatorne strukture, što otvara prostor za dalje institucionalno približavanje i međunarodnu saradnju.

Sažetak ▼

Razvoj generativne veštačke inteligencije predstavlja jednu od najznačajnijih transformacija savremenog medijskog ekosistema, posebno u oblasti distribucije medijskog sadržaja. Dok su tradicionalni modeli distribucije bili zasnovani na uređivačkoj selekciji i institucionalno kontrolisanim kanalima informisanja, digitalne platforme, pretraživači i algoritamski sistemi danas preuzimaju ulogu ključnih posrednika u procesu informisanja javnosti. U tom kontekstu, generativna veštačka inteligencija više ne funkcioniše isključivo kao tehnološki alat za automatizaciju, već postaje aktivan činilac u procesima generisanja, filtriranja i distribucije medijskih sadržaja. Rad analizira na koji način evropski regulatorni okvir, pre svega Akt o digitalnim uslugama (Digital Services Act – DSA), Evropski akt o slobodi medija (European Media Freedom Act – EMFA) i Akt o veštačkoj inteligenciji (Artificial Intelligence Act – AI Act), utiče na upravljanje distribucijom medijskog sadržaja u digitalnom okruženju. Posebna pažnja posvećena je pitanjima algoritamske transparentnosti, sistemskih rizika, zaštite uređivačke nezavisnosti i označavanja sadržaja generisanog upotrebom veštačke inteligencije. Teorijski okvir rada zasniva se na savremenim pristupima medijskom menadzmentu, ekonomiji interneta i konceptima algoritamskog „čuvanja kapija“ u digitalnoj javnoj sferi. Analiza pokazuje da generativna veštačka inteligencija transformiše distribuciju medijskog sadržaja u složen tehnološko‐regulatorni sistem, usled čega menadzment medija dobija nove zadatke u oblasti upravljanja algoritamskim procesima, primeni etičkih standarda i očuvanju javnog interesa. Evropski regulatorni okvir može doprineti jačanju transparentnosti i zaštiti demokratskih vrednosti u digitalnom medijskom prostoru, ali istovremeno otvara i pitanja novih oblika koncentracije tehnološke moći.

Sažetak ▼

Rad analizira uticaj pravnih tekovina Evropske unije (acquis communautaire) na pravni status i zaštitu srpskog istorijskog nasleđa na prostoru današnje Srbije i Severne Makedonije. U radu se daje osvrt i na kulturno nasleđe u predjugoslovenskom istorijskom periodu. Polazeći od međunarodnopravnog okvira javne svojine, rad ispituje u kojoj meri evropsko pravo utiče na rešavanje pitanja koja formalno ostaju u isključivoj nadležnosti država. Centralna hipoteza rada zasniva se na stavu da Evropska unija ne uređuje direktno pitanja javne svojine, istorijskog i kulturnog nasleđa, ali kroz principe pravne sigurnosti, zaštite svojine i dobrosusedskih odnosa oblikuje pravni i pregovarački međunarodni okvir u kome se ova pitanja rešavaju. Rad pokazuje da Evropska unija ima ograničene pravne kapacitete kojima bi se zaštitilo kulturno‐istorijsko nasleđe država smešteno u trećim državama. U kontekstu evropskih integracija Srbije, to se odnosi na njeno kulturno‐istorijsko nasleđe smešteno na području država naslednica bivše SFR Jugoslavije, čija su unutrašnja zakonodavstva „manje‐više“ usaglašena sa evropskim i međunarodnim standardima. U cilju doslednog pravnog regulisanja svih otvorenih pitanja vezanih za ovo nasleđe, susedne države bi trebalo da ova pitanja regulišu diplomatskim putem, kroz zaključenje bilateralnih sporazuma. Primer predstavlja Severna Makedonija na čijem području se nalaze neki od važnih delova srpske istorijsko‐kulturne baštine, za čiji status bi trebalo naći adekvatna pravna rešenja.

Sažetak ▼

Članak analizira Akcioni plan EU za ljudska prava i demokratiju (2020–2027), u kontekstu evolucije Evropske unije (EU) kao normativne sile u međunarodnim odnosima. Polazi se od teze da je EU tokom vremena transformisala svoju spoljnu politiku od pretežno ekonomski orijentisanog projekta ka vrednosno zasnovanom akteru, u kojem ljudska prava zauzimaju centralno mesto. Posebna pažnja posvećena je normativnom i institucionalnom okviru Akcionog plana, njegovim ključnim ciljevima, kao i novim prioritetima koji uključuju digitalna prava, klimatske promene i jačanje demokratske otpornosti. Rad ukazuje da Akcioni plan predstavlja značajan pokušaj integracije ljudskih prava u sve segmente spoljnog delovanja EU, ali i da njegova pravna priroda mekog prava i složena institucionalna struktura ograničavaju njegovu efektivnost. Posebno se naglašava jaz između normativnih ambicija i praktične implementacije, koji proističe iz političkih razlika među državama članicama i konkurencije sa geopolitičkim interesima. Zaključuje se da Akcioni plan jača normativni okvir EU, ali da njegov transformativni potencijal zavisi od doslednosti primene i institucionalne koherentnosti.

Sažetak ▼

Član 41(3) Povelje o osnovnim pravima EU (EU) garantuje pravo na nadoknadu štete koju prouzrokuju institucije ili službenici EU u vršenju svojih dužnosti, u skladu sa opštim principima koji su zajednički pravima država članica. S druge strane, postavlja se pitanje koliko je ovo garantovano pravo zaista delotvorno u praksi? Od stupanja na snagu Lisabonskog ugovora, koji je Povelju o osnovnim pravima učinio pravno obavezujućom, Opšti sud i Sud pravde EU nastavljaju da primenjuju stroge kriterijume odgovornosti, pa zahtevi za nadoknadu štete ostaju retko uspešni pred sudom. Ovaj rad kritički procenjuje delotvornost člana 41(3) Povelje o osnovnim pravima koji, uprkos tome što je uokviren kao „osnovno pravo“, ima ograničen uticaj zbog ukorenjene doktrine restriktivne odgovornosti, prema kojoj sudovi EU daju prednost institucionalnoj diskreciji u odnosu na individualna prava na nadoknadu štete. Rezultat toga jeste stalni jaz između simboličke vrednosti člana 41(3) Povelje o osnovnim pravima i njegove delotvornosti. Ipak, u nekim od poslednjih slučajeva došlo je do izvesnog napretka pred Opštim sudom, o čemu će biti reči u ovom članku.

Sažetak ▼

Tematika položaja žena i rodne (ne)jednakosti predstavlja esencijalni izazov za sve relevantne poslenike, od antičkih vremena i protesta rimskih žena do sadašnjeg ambijenta. Navedeni fenomeni iniciraju brojne kontroverze sa eksplicitnim konotacijama u teoriji i praksi pojedinih država. Naš rad razmatra uticajne postulate te problematike u demokratskim i totalitarnim društvima, polazeći od feminizma i aksioma da položaj žena zavisi pre svega od konglomerata političkih i socijalnih sloboda, a ne isključivo od formalne zakonodavne regulative. Metodom analize i sinteze aktuelnog temata u Republici Francuskoj, Ruskoj Federaciji i Saudijskoj Arabiji ukazaćemo na specifičnosti rodne ravnopravnosti u demokratskim i totalitarnim društvenim tvorevinama. Kognitivna istraživanja impliciraju da autoritarni režimi ograničavaju emancipatorski potencijal ravnopravnosti, svodeći ga na simboličnu, odnosno kontrolisanu pragmatičnu realnost. Može se objektivno konstatovati da je jednakost žena u zapadnim demokratskim društvima (Francuskoj) nedovoljno usaglašena sa postojećom pravnom regulativom, zbog čega EU predstavlja važan katalizator za stvarno, a ne samo formalno ostvarenje rodne ravnopravnosti. S druge strane, u ortodoksnim režimima (Rusiji i Saudijskoj Arabiji) jednakost žena ima retrogradne konotacije, tako da je potrebna izvesna modernizacija na planu zaštite ljudskih prava, kao i dosledna primena međunarodnih pravnih standarda.

Sažetak ▼

Rad analizira ulogu i domet odredbe o zaštiti nacionalnog identiteta iz člana 4(2) Ugovora o Evropskoj uniji (UEU), sa posebnim osvrtom na njen razvoj u praksi Suda pravde EU. Polazeći od pretpostavke da nacionalni identitet ne funkcioniše kao apsolutna granica primene prava EU, već kao pravno relevantan argument koji mora biti deo funkcionalnog sudskog dijaloga, rad ispituje odnos između autonomije pravnih poredaka država članica i zahteva koji proizilaze iz prava EU, naročito u kontekstu slobode kretanja, statusa građanstva i zaštite osnovnih prava garantovanih Poveljom o osnovnim pravima. U prvom delu rada analizira se normativni položaj odredbe o zaštiti nacionalnog identiteta, njen razvoj, kao i ključna doktrinarna shvatanja o nacionalnom identitetu kao konstitutivnom elementu evropskog pravnog prostora. Posebna pažnja posvećena je postupku prethodnog odlučivanja i oblikovanju ustavnog dijaloga između nacionalnih pravnih poredaka i pravnog poretka EU. Centralni deo analize posvećen je praksi Suda pravde EU u predmetima koji se odnose na prekogranično priznavanje ličnog i porodičnog statusa, naročito u predmetima koji su došli kao rezultat prethodnog pitanja sudova istočne Evrope. Rad pokazuje da u novijoj sudskoj praksi sve izraženije daje prednost delotvornom ostvarivanju prava koja proizilaze iz statusa građanina Unije i prava garantovanih Poveljom o osnovnim pravima EU, dok argument nacionalnog identiteta zadržava ograničen samostalni domet. Istovremeno, ukazuje se da Sud pravde EU, iako formalno priznaje značaj člana 4(2) UEU, ne razvija dovoljno jasnu metodologiju za odmeravanje između zaštite nacionalnog identiteta i zahteva koji proizilaze iz prava EU. U zaključku se ukazuje da budući razvoj odnosa između nacionalnog identiteta i prava EU u velikoj meri zavisi od daljeg razvoja kooperativnog sudskog dijaloga između nacionalnih sudova i Suda pravde EU. Rad zastupa stanovište da član 4(2) UEU ne treba posmatrati kao sredstvo „brane“ pravu Unije, već kao mehanizam kooperativnog ustavnog dijaloga koji omogućava očuvanje kohezije evropskog pravnog prostora uz poštovanje ustavnopravnih specifičnosti država članica.