Sažetak ▼

Prema zamisli Žana Monea (Jean Monnet), jednog od tvoraca Evropskih zajednica, Evropska komisija trebalo je da bude specifičan nadnacionalni organ. U praksi, Komisija poseduje hibridne elemente obeležene uplivom uticaja vlada država članica na njen sastav. Članove Komisije inicijalno predlažu vlade država članice, vodeći računa da to budu stručne i nepristrasne osobe. Za članstvo u Komisiji države članice kandiduju iskusne nacionalne političare, koji imaju profesionalna iskustva u vršenju funkcija ministara ili predsednika vlada. Uloga Evropskog parlamenta u postupku izbora Evropske komisije je po sebi nezaobilazna, budući da Evropski parlament odobrava izbor kandidata za predsednika i članove Evropske Komisije, ali i za imenovanje Komisije u celini.

Sažetak ▼

Anonimnost znači prikrivanje vlastitog identiteta. Anonimnost štiti od mnogih stvari, a uglavnom se koristi pod izgovorom zaštite od eventualne odmazde kojoj lice koje nešto anonimno prijavljauje ili ukazuje na problem može biti izloženo. S druge strane, anonimnost štiti i od odgovornosti, što znači da lice koje nešto prijavljuje anonimno ne može biti pozvano na krivičnu odgovornost ako se ustanovi da je njegovo prijavljivanje bilo lažno. Shodno iznesenom, anonimnost se može posmatrati kao pravo i pravna mogućnost prijavljivanja eventualnih nezakonitosti u radu pojedinih državnih organa, funkcionera, političkih organizacija i tome slično, a takođe može se posmatrati kao zloupotreba prava jer se iza anonimnosti mogu skrivati krajnje i zlonamerne prijave koje nemaju logičko i istinito utemeljenje. Evropska kancelarija za borbu protiv prevara (OLAF) javno poziva sve zainteresovane državljane Evropske unije da prijave svaki oblik prevare s ciljem nanošenje štete nekom licu. Takođe, pozivaju se Evropljani da prijave i nepravilnosti u postupanju. Kao solucija daje se mogućnost anonimne prijave, uz što preciznije navođenje informacija koje su dostupne. Dakle, anonimnost se podstiče i njome garantuje licu koje prijavljuje da će uživati posebnu zaštitu. Pitanje zloupotreba se zanemaruje ili namerno marginalizuje.

Sažetak ▼

Sajber uhođenje, upotreba digitalne komunikacije i tehnologije za uznemiravanje, zastrašivanje ili progon drugog pojedinca, predstavlja negativnu posledicu tehnološkog razvoja. U Evropskoj uniji nedozvoljeno sajber uhođenje regulisano je okvirnim zakonodavnim aktima, poput Direktive o e-trgovini ili Akta o digitalnim uslugama. Suštinski, međutim, ove aktivnosti u okviru država članica Evropske unije sankcionišu se nacionalnim krivičnim zakonodavstvima. U svrhu ilustracije rešenja prisutnih u državama članicama Evropske unije, autori će u predmetnom radu analizirati Krivični zakonikAustrije. Kroz pravna tumačenje austrijskog Krivičnog zakonika autori će nastojati da pruže objašnjenja o protivpravnosti sajber uhođenja kao krivičnog dela, dajući određene zaključke koji se tiču bića ovog dela, njegovih elemenata, pravnih posledica i kažnjavanja. U širem kontekstu, autori u radu analiziraju izazove i rizike koje sa sobom donosi razvoj digitalnih tehnologija. S tim u vezi, autori navode činjenice da žrtve sajber uhođenja često pate od anksioznosti, poremećaja sna, noćnih mora ili depresivnih raspoloženja, te da neretko menjaju svoje društveno ponašanje koje se manifestuje kroz introvertnost i pasivizaciju koja dovodi do značajnog pada njihovih profesionalnih aktivnosti. Ovakvi psihički poremećaji uzrokuju po pravilu ozbiljna oštećenja zdravlja žrtava ovog krivičnog dela, o čemu svedoče i analize prisutne u zdravstvenoj praksi.

Sažetak ▼

Poslednjih godina strane subvencije značajno su narušile unutrašnje tržište Evropske unije (EU). One su dovele do neravnopravnog tržišnog nadmetanja preduzeća u različitim ekonomskim sektorima, koja su zahvaljujući stranoj finansijskoj pomoći ostvarila dobit koju ne bi mogla ostvariti u normalnim tržišnim uslovima. Odobravanje subvencija od strane trećih zemalja odrazilo se naročito negativno u postupcima javnih nabavki, koncentraciji kapitala i preuzimanju strateške imovine poput kritične infrastrukture ili inovacionih tehnologija. Budući da se nijedan postojeći instrument EU o pružanju državne pomoći nije bavio konkretno ovim pitanjem, posebno ne pitanjem subvencionisanih investicija i finansijskih ulaganja, i subvencija u oblasti pružanja usluga, bilo je nužno upotpuniti postojeću pravnu prazninu usvajanjem novog regulatornog okvira kojim bi se ovo stanje popravilo. Komisija EU, u maju 2021. godine, iznela je stoga predlog Uredbe o stranim subvencijama koji su Evropski parlament i Savet, nakon međusobnog usaglašavanja, usvojili u decembru iste godine. Uredbom o stranim subvencijama utvrđuje se set pravila za efikasnije suočavanje EU sa stranim subvencijama koje izazivaju distorzije i podrivaju jednake uslove na njenom unutrašnjem tržištu zasnovanom na konkurentnoj tržišnoj ekonomiji.

Sažetak ▼

U radu se istražuje uticaj progresivnog razvoja međunarodnog poreskog prava u okvirima Organizacijeza ekonomsku saradnjui razvoj (OECD) na poresko pravo Evropske unije (EU). Kroz analizu aktivnosti OECD-a u prethodnih nekoliko decenija, autor dolazi do zaključka da je ova organizacija dala veliki doprinos sistematizaciji i legislaciji pravila međunarodnog poreskog prava, prednjačeći po mnogo čemu ispred Ujedinjenih nacija.Služeći se metodomkonceptualne analize poreskopravnog instituta „erozije poreske osnovice i premeštanja dobiti“, autor predstavlja najnovija pravna rešenje koja su predložena od strane OECD-a, a koja su prihvaćena na svetskom nivou. Kroz komparativnu analizu, autor u radu ispituje iodnos između opšteg anti- abuzivnog pravila OECD-a protiv erozije poreske osnovice i premeštanja dobiti i opšteg anti-abuzivnog pravila prihvaćenog u okviru EU. U zaključnom delu rada, autor predstavlja rezultate analize kojima se utvrđuje da je u rešavanju problema erozije poreske osnovice i premeštanja dobiti, pomoću opšteg anti-abuzivnog pravila, OECD izvršila značajan, čak i presudan uticaj i na pravila EU. U tom smislu, opšti pravni akt EU u ovoj materijipredstavlja prilagođavanjenjenim specifičnimpotrebama rešenja koja su prethodno bila usvojena od strane OECD-a.

Sažetak ▼

U radu se razmatra sadržaj Uredbe Evropske unije 2018/848 o organskoj proizvodnji. Kroz primenu pravne metodologije, autor nastoji da objasni procese i mere koje su propisane ovim regulatornim aktom. Pritom, kroz analizu teksta Uredbe i obradu aktuelnih statističkih podataka, autor posebnu pažnju obraća tumačenju pravila o organskoj proizvodnji. Organska proizvodnja ima važnu društvenu ulogu, jer obezbeđuje potražnju na tržištu specifičnih proizvoda namenjenih ljudskoj ishrani sa istovremeno visokim nivoom biodiverziteta, očuvanja prirodnih resursa i primene visokih standarda dobrobiti životinja. Uredba, pored opštih pravila o organskoj proizvodnji, sadrži i pravila koja se odnose na period konverzije, zabranu GMO, pravila o proizvodnji biljaka, stoke itd. Kroz interpretaciju navedenih pravila i pravila vezanih za označavanje, sertifikaciju i službenu kontrolu, autor nastoji da upozna širu stručnu javnost o neophodnosti usaglašavanja domaćeg zakonodavstva sa zakonodavstvom Evropske unije (EU) u oblasti organske proizvodnje. Konačno, zaključuje da bi transponovanjem rešenja sadržanih u predmetnoj Uredbi, Republika Srbija bila u mogućnosti da se približi jedinstvenim evropskim standardima u oblasti organske proizvodnje i ruralnog razvoja.

Sažetak ▼

Racionalan pristup savremenoj građanskoj kontroli bezbednosnog sektora predstavlja veoma bitno pitanje za ostvarenje blagostanja ljudi u našem društvu. Imajući ovo u vidu, Skupština Republike Srbije, koju čine izabrani predstavnici naroda, morala bi da sarađuje veoma blisko sa Vladom i organima i službama bezbednosti. Skupština je odgovorna za postavljanje pravnih okvira, regulisanje budzetskih sredstava i nadgledanje rada celokupnog bezbednosnog sektora. Izvršavanje navedenih ovlašćenja moralo bi da se odvija po principima uzajamnog poverenja i javnog dijaloga. Pored Skupštine, i Zaštitnik građana (Ombudsman) kao i nezavisni mediji morali bi pomoći građanima i njihovim političkim predstavnicima svojim pravovremenim i tačnim izveštavanjem. Imajući u vidu značaj sektora bezbednosti u evropskoj, ali i u široj međunarodnoj zajednici, svaka država bi trebalo da nastoji da pravno uredi ovu specifičnu oblast. U tom pogledu, i autori ovog rada nastoje da približe određena znanja i profesionalna iskustva široj čitalačkoj publici, ne bi li time ukazali na važnost sistema i principa savremene građanske kontrole bezbednosnog sektora.

Sažetak ▼

U radu se analizira uloga Srpske pravoslavne crkve u aktuelnom političkom delovanju Republike Srbije. Kroz studiju slučaja, autori ispituju odnose Srpske patrijaršije sa Bugarskom i Makedonskom pravoslavnom crkvom – Ohridskom arhiepiskopijom. U tom smislu, oni nastoje da osvetle ulogu Srpske pravoslavne crkve na društvene tokove kroz jedan istorijsko-politički siže. U tom smislu, u radu se traže odgovori na na pitanje – da li je Srpska pravoslavna crkva de facto determinator političkih dešavanja u Srbiji, odnosno da li utiče na donošenje državnih odlukana spoljnopolitičkom planu, uključujući i one koje se odnose napolitičke procese kao što su evropske integracije?Kroz analizu aktuelnih političkih dešavanja u odnosima sa Bugarskom i Severnom Makedonijom, autori naglašavaju važnost nedavno zatvorenog crkvenog spora sa Makedonskom pravoslavnom crkvom. Ujedno, oni izražavaju i brigu povodom otvorenih pitanja koja postojeizmeđu Beograda i Sofije ne samo o nesaglasnosti u vezi autokefalnosti Makedonske pravoslavne crkve, već i o drugim bitnim političkim pitanjima.

Sažetak ▼

U predmetnom radu autor će izneti prikaz strategija zapošljavanja, koje su sastavni deo politike zapošljavanja Evropske unije (EU) i strategija zapošljavanja u sistemu Republike Severne Makedonije. Cilj je da se kroz uporednopravnu analizu, sintezu i dedukciju ključnih dokumenata EU i Republike Severne Makedonije sagledaju njihove prednosti i eventualni nedostaci. Dokumentarna osnova korišćena u ovom radu pokriva širok spektar pisanih dokumenata (strategija), kreiranih od strane ključnih institucija EU i Republike Severne Makedonije, poput Strategije za zapošljavanja mladih kadrova i za zapošljavanje stranih državljana u EU i Strategije zapošljavanja u Republici Severnoj Makedoniji za 2022–2027. U zaključku autor daje predikcije o mogućnostima implementacije strategija zapošljavanja, njihovoj uporedivosti i međuzavisnosti u kontekstu procesa evropskih integracija Republike Severne Makedonije.

Sažetak ▼

Smrtonosni napad na živote učenika i osoblje u školi „Vladislav Ribnikar“ u Beogradu, 3. maja 2023. godine, izazvao je proteste građana, brigu roditelja i zajednice za bezbednost učenika u školama u Republici Srbiji. Stručna i laička javnost odmah je postavila pitanje: Kako i zašto se takav zločin dogodio? Političari su se odmah zakleli da to više nikada neće dozvoliti da se ponovi. Nakon nekoliko dana počela su da se postavljaju pitanja o bezbednosti učenika u školama i izvode zaključci sa tvrdnjama ko je odgovoran.Pitanja i zaključaka je puno – od toga da li Srbija ima mehanizme da pruži bezbednost školi, učenicima i osoblju, do tvrdnji, da se mora uključiti fizički pristup bezbednosti kroz pretvaranje policije u stražare. Rezultati istraživanja kriminalnih događaja u školama u Evropskoj uniji, i šire u svetu, ukazuju da nije dovoljno pretvaranje policije u stražare, već da je potrebna višeslojnost mera kao elemenata podrške u bezbednosnom procesu zaštite: učenika, nastavnika, nenastavnog osoblja, škole i njenog okruženja. U Srbiji se ne vidi da je ponuđeno neko drugo rešenje, pristup ili model, osim dva tradicionalna modela: „Modelafizičkog rada policije“ i „Modela stražarenja policije“. U radu se predstavlja mogućnost izgradnje i uspostave sledećih modela bezbednosti, i to: „Modela bezbedne škole“, „Nacionalnog servisa za bezbednost učenika i škola“, „Nacionalne asocijacije direktora za bezbednost škole“, „Kancelarije za bezbednost učenika i škola“, na nivou gradova i lokalnih samouprava i „Revizora za bezbednost škola na svim nivoma, od nacionalnog, preko gradskog do lokalnog“. Pritom se ispituje i mogućnost usvajanja posebnih pravnih akata poput: „Deklaracije o bezbednosti učenika, osoblja i škole“, „Kodeksa o bezbednosti škole“ i „Zakona o bezbednosti škole“, kao i drugih akata koji bi bili nužni za očuvanje bezbednost i škola u Srbiji.

Sažetak ▼

Kako aplikacije generativne veštačke inteligencije ulaze u opštu upotrebu, a sofisticirani sistemi i modeli postaju komercijalna roba, sve je veći fokus na pitanjima regulisanja (zlo)upotrebe ove napredne tehnologije. Iako postoji veliki broj inicijativa, kako na nivou nacionalnih jurisdikcija tako i na globalnom nivou (predlozi o međunarodnim sporazumima ili osnivanju međunarodnog tela za nadzor), do sada je samo Evropska unija učinila iole ozbiljan pokušaj da građane zaštiti od rizika povezanog sa korišćenjem sistema veštačke inteligencije. U 2021. godini Komisija je sačinila Predlog uredbe o veštačkoj inteligenciji. Očekivanja su da ona počne da se primenjuje najranije od 2026. godine, nakon što je formalno usvoje Savet i Parlament. Međutim, do tada bi modeli veštačke inteligencije mogli napredovati do neprepoznatljivosti. Predlog uredbe se razmatra u celosti, kako bi se ukazalo na značaj predmetne materije i pružila osnova za dalja istraživanja. Predočeni su kritički stavovi izneti u literaturi i naznačeni pojedini nedostaci u pogledu sadržine Predloga uredbe. Iz analize proizilazi da je okosnica evropskog pristupa u normiranju veštačke inteligencije dvojaka. S jedne strane, EU nastoji da zaštiti osnovna prava, etička načela i vodi računa o pravnoj sigurnosti i zahtevima za transparentnošću. S druge strane, očitava se i namera da Evropa ne zaostaje u tehnološkom nadmetanju na međunarodnom planu, te se nastojalo da se ne sputa inovativni potencijal i da evropske države ostvaruju korist od novih tehnologija. Ova dva pristupa nije uvek moguće istovremeno ostvariti u praksi.

Sažetak ▼

Direktiva o vraćanju ilegalnih migranata, usvojena od strane Evropskog parlamenta i Saveta, ima za cilj uspostavljanje zajedničkih standarda u postupcima vraćanja državljana trećih zemalja koji nezakonito borave u državama članicama EU. Cilj Direktive je da se poveća broj sprovedenih odluka uspostavljanjemefektivne procedure. Ipak, Direktiva predviđa i situacije u kojima osoba ne može biti vraćena usled rizika od povrede principa zabrane proterivanja. Jedna od tih situacija je kada osobe ne mogu biti vraćene usled njihovog medicinskog stanja i nedostatka zdravstvene zaštite u državi porekla. S tim u vezi, autorka će predstaviti osnovne principe Direktive o vraćanju, kao i standarde zaštite Evropskog suda za ljudska prava i Suda pravde Evropske unije povodom položaja pomenutih lica. U radu su ispitana pitanja koja se odnose na rešavanje pravnog statusa na osnovu Direktive o vraćanju i rešenja država na nacionalnom nivou. Drugo, prikazana je praksa Suda pravde Evropske unije u odnosu na proceduralna prava u pogledu zabrane proterivanja, kao i implementacija standarda na nacionalnom nivou. Na osnovu analize prvog pitanjamože se uočiti da je Sud pravde Evropske unije isključio mogućnost pružanja supsidijarne zaštite istakavši da države nemaju obavezu pružanja boravišne dozvole, čime je ostavljena mogućnost rešavanja pravnog statusa na nacionalnom nivou. Analiza pokazuje postojanje neujednačene prakse pri rešavanju statusa osoba koje dugotrajno ne mogu biti vraćene, kao i nedostatak omogućavanja trajne zaštite. Drugi deo analize dovodi do zaključka da postoje pozitivne promene u unapređivanju proceduralnih prava, ali i da nedostaje primena principa zabrane proterivanja pre sprovođenja odluke o vraćanju

Sažetak ▼

U okviru Evropske unije (EU) sloboda kretanja građana predstavlja jedan od „kamena temeljaca“ njenog pravnog poretka. Međutim, za LGBT osobe ovo zajemčeno pravo nije u potpunosti ostvareno. Različite zakonske regulative o roditeljskim pravima za istopolne parove mogu izazvati probleme kada se porodice presele u drugu državu članicu EU koja ne prepoznaje istopolnu zajednicu u svom zakonodavstvu. Deca iz ovih porodica mogu se naći u nepovoljnijem položaju, a pravni status roditelja može biti nejasan. Samo mali broj država priznaje puna roditeljska prava za istopolne zajednice. Ovaj rad ispituje položaj dece iz istopolnih zajednica u pravu EU, usmeravajući pažnju na njihovo pravo na slobodu kretanja i spajanje porodice i ostvarivanje porodičnih veza. U članku se analizira praksa Suda EU po ovim pitanjima, a naročita pažnja pridaje se slučaju V.M.A. koji predstavlja prekretnicu u priznanju prava dece iz istopolnih porodica da oba roditelja budu upisana u matičnu knjigu rođenih. Na kraju analize autor ukazuje na moguće dalje pravce reforme položaja dece iz istopolnih zajednica u komunitarnom pravu EU i značaju ove teme za Republiku Srbiju.