Sažetak ▼

Nordijski savet predstavlja organizacioni forum skandinavskih država i njihovih autonomnih regija. To je najstarije regionalno partnerstvo u Evropi i ima ulogu međuparlamentarne saradnje. Sadržajne institucionalne delatnosti obuhvataju ekonomiju, ekologiju, kulturu, održivi razvoj i klimatske promene. Nordijski savet ministara uspostavljen je u kontekstu međudržavne saradnje, pri čemu je koncipiran kao dopuna angažmana Nordijskog saveta. Države članice posmatranog kolektiviteta spajaju slične istorijske osnove, društvene realnosti i razvojna opredeljenja. Autohtona paradigma funkcionisanja institucije može biti model, primenljiv i za druge teritorijalne grupacije u svetu. U predmetnom radu posebno se razmatraju relacije država date grupacije, članica EU (EU), prema zemljama subregiona Zapadnog Balkana. U prethodnom periodu esencijalni međunarodni značaj zauzima pozicija Autonomne regije Grenlanda, kao dela suverene Danske, zbog pretenzija administracije Sjedinjenih Američkih Država (SAD) da preuzmu tu teritoriju. Konstatujemo da se navedeni Saveti nisu do sada eksplicitno oglasili povodom aktuelne problematike.

Sažetak ▼

Srpska pravoslavna crkva je 2004/2005. godine odlučila da otvori stalno predstavništvo pri evropskim institucijama u Briselu, po ugledu na ostale evropske pomesne pravoslavne crkve. Međutim, iako je odluka Svetog arhijerejskog sinoda Srpske pravoslavne crkve o postavljenju stalnog predstavnika i dalje na snazi, rad predstavništva je u zastoju duži niz godina. U radu se analiziraju mogućnosti koje bi oživljavanje rada stalnog predstavništva u Briselu donelo Srpskoj pravoslavnoj crkvi, i to usmeravajući pažnju na zagovaranje o Kosovu i Metohiji i raspolaganje evropskim fondovima. Ipak, zapaženi su i izazovi koji se, uglavnom, tiču šire političke situacije na evropskom kontinentu i međucrkvenog spora Moskve i Carigrada. Metodologija istraživanja obuhvata analizu godišnjih izveštaja Evropske komisije o Kosovu i Metohiji (upoređenih sa izveštajima Stejt departmenta SAD) u periodu od 2015. do 2024. godine, te razgovor sa arhimandritom Danilom Ljubotinom, dugogodišnjim stalnim predstavnikom Srpske pravoslavne crkve pri evropskim institucijama. Prvo, primećene su određene manjkavosti u izveštavanju Evropske komisije o stanju Srpske pravoslavne crkve na Kosovu i Metohiji, što može biti deo zagovaračke agende. Drugo, zapaženi su potencijali koje Srpska pravoslavna crkva može da iskoristi kroz projektno finansiranje. Stoga, zaključuje se da bi aktivan rad stalnog predstavništva u Briselu imao pozitivne efekte za Srpsku pravoslavnu crkvu, uprkos trenutnoj strategiji održavanja delikatne ravnoteže.

Sažetak ▼

Nezavisnost sudske vlasti jedan je od ključnih elemenata vladavine prava, a promovisanje vladavine prava na međunarodnom i nacionalnom nivou je potcilj 16.3. Ciljeva održivog razvoja. Materijalna nezavisnost sudija jedna je od važnih garancija njihove nezavisnosti. Otud ne iznenađuje što je pitanje naknade za rad sudija sagledano u različitim međunarodnim instrumenatima mekog prava, među kojima se kao posebno značajni ističu standardi koje formulišu evropska strukovna udruženja i organizacije sudija. Ovi standardi, iako formulisani u dokumentima mekog prava, inkorporišu se u pravo i praksu Evropske unije (EU) i njenih država članica, a posledično su od značaja i za države kandidate za pristupanje EU. Za razvoj prakse njihove primene od posebnog značaja je jurisprudencija Suda pravde Evropske unije, koji je prvo jasno uspostavio opštpu obavezu država članica EU da poštuju nezavisnost svojih nacionalnih sudova, a potom i dosledno stajao na stanovištu da naknade za rad sudija jesu važan element njihove nezavisnosti. U radu se prvo primenom uporedno-pravnog i normativnog metoda predstavlja način na koji se evropski standard materijalne nezavisnosti sudija tumače i primenjuju u pravu EU. Potom, u radu se analizira presuda Suda pravde EU u predmetu C‐272/24 HZ v Tribunalul Galați iz novembra 2025. godine, u kojoj se dodatno sagledava i naknada za prekovremeni rad sudija. Na samom kraju, autorka ukazuje na moguće implikacije navedene presude na pravni sistem i praksu u Srbiji.

Sažetak ▼

Pravo na informisanost je jedno od ključnih prava okrivljenog i sastavni deo prava na odbranu u krivičnom postupku. Kao važna garancija prava na pravično suđenje, ovo pravo okrivljenog u krivičnom postupku, prepoznato je i na nivou Evropske unije (EU). U radu se daje prikaz i kratka analiza odredbi Direktive Evropskog parlamenta i Saveta Evrope od 22. maja 2012. godine, o pravu na informisanost u krivičnom postupku. Iako je reč o starijem pravnom aktu, njegova analiza je značajna u procesu harmonizacije krivičnog procesnog prava sa pravom EU. Cilj rada proizilazi iz njegovog predmeta i ogleda se u tome da se pravo na informisanost posmatra u kontekstu prava na odbranu okrivljenog u savremenom krivičnom postupku.

Sažetak ▼

Krijumčarenje lica (migranata) predstavlja jedan od ozbiljnijih oblika prekograničnog organizovanog kriminala, koji ne ugrožava samo bezbjednost država članica Evropske unije (EU), već i živote i osnovna ljudska prava migranata. Propisi EU obavezuju države članice da krivičnopravno inkriminišu svako namjerno pomaganje neovlašćenog ulaska, tranzita ili boravka stranaca kada je izvršeno radi sticanja imovinske koristi. Takođe, evropsko zakonodavstvo zahtjeva strožije kažnjavanje težih oblika krijumčarenja migranata, kao što su djela izvršena u okviru organizovane kriminalne grupe, uz ugrožavanje života ili zdravlja migranata, ili uz postupanje koje je nečovječno ili ponižavajuće. Za teže oblike krijumčarenja lica zahtijeva se uvođenje odvraćajućih kazni, što podrazumijeva strožije zatvorske sankcije i proširenu konfiskaciju imovine pribavljene izvršenjem krijumčarenja lica. Prihvatanje zahtjeva EU za strožijim kažnjavanjem krijumčarenja lica posebno je značajno za Bosnu i Hercegovinu i za Srbiju, jer se obje države nalaze se na takozvanoj „balkanskoj migrantskoj ruti“, što ih čini posebno izloženim djelovanju organizovanih krijumčarskih mreža i povećanom riziku od izvršenja teških krivičnih djela povezanih sa ilegalnim migracijama.

Sažetak ▼

Ukrupnjavanje kapitala, kao i njegova internacionalizacija, odnosno međusobno povezivanje kapitala čest je uzrok konsolidovanja bilansa. Veliki udeo evropskog, odnosno globalnog kapitala nalazi se pod okriljem povezanih preduzeća, pa se na taj način kapital konstantno uvećava. Profesionalna računovodstvena regulativa vremenom se menjala i nadograđivala u skladu sa realnim potrebama računovodstvene struke. U radu koji sledi predstavljaju se različiti metodi konsolidovanja bilansa i njihovog usklađivanja sa međunarodnim računovodstvenim standardima. Autori istražuju različite vrste metoda koji se mogu koristiti za konsolidovanje finansijskih izveštaja. Posebno se apostrofira njihova upodobljenost sa međunarodnom regulativom koja obuhvata i evropske standarde i pravila, kao i računovodstvenu praksu. Iz analize proizilazi zaključak da podobnost određenih metoda zavisi od mnoštva faktora koji se postavljaju pred privredne entitete, a kojima se teži odgovoriti na zahteve koje postavlja unutrašnja zakonodavna regulativa država kojom se propisuje finansijsko izveštavanje.

Sažetak ▼

Bezbednost hrane predstavlja jedan od najznačajnijih izazova savremenog društva, budući da direktno utiče na javno zdravlje, poverenje potrošača i stabilnost tržišta. Svaki segment lanca ishrane – od proizvodnje sirovina, preko prerade i distribucije, do konzumacije – zahteva sistematsku kontrolu i primenu standarda kvaliteta. Ovaj rad analizira teorijske i praktične aspekte bezbednosti hrane u Srbiji i međunarodnoj zajednici, sa posebnim osvrtom na regulativu, inspekcijski nadzor i mehanizme kontrole kvaliteta. Rad se fokusira na pojam i značaj bezbednosti hrane, ulogu kontrole kvaliteta i principa HACCP sistema (Hazard Analysis and Critical Control Points), kao i na funkciju inspekcijskog nadzora u osiguranju zdravstvene ispravnosti proizvoda. Poseban deo posvećen je međunarodnoj regulativi, uključujući smernice Codex Alimentarius, evropske uredbe i praktične smernice za implementaciju standarda, sa akcentom na harmonizaciju zakonodavstva Republike Srbije sa pravom Evropske unije (EU). U zaključku rada potvrđuje se da je bezbednost hrane multidisciplinarna i strateški važna oblast, u kojoj primena standarda, kvalitetna regulativa i proaktivna praksa mogu značajno doprineti zaštiti potrošača, razvoju domaće prehrambene industrije i međunarodnoj konkurentnosti.

Sažetak ▼

Jedinstveno digitalno tržište (Digital Single Market – DSM) predstavlja ključnu komponentu strategije Evropske unije (EU) za transformaciju jednog od najvećih svetskih ekonomskih prostora u slobodan i konkurentan digitalni prostor. EU je započela borbu za veći udeo u digitalnom svetu sa usvajanjem strategije „Evropa prilagođena digitalnom dobu 2020 godine“. U cilju jačanja strateške autonomije i stvaranja jedinstvenog digitalnog tržišta, EU će preko Komisije obezbediti praktične smernice i pravnu regulativu koja će u narednom periodu biti inkorporirana u unutrašnje pravne sisteme država članica, i istovremeno uticati na zemlje kandidate. Prilagođavanje digitalnom dobu znači da će EU do 2030. godine činiti potrebne napore u ojačavanju svog digitalnog suvereniteta. U skladu s tim, Savet evropskih nacionalnih registara (Council of European National Top Level Domain Registries – CENTR), kao udruženje evropskih registara nacionalnih domena najvišeg nivoa, ima za cilj da svojim članovima obezbedi forum za razmenu informacija, pritom poštujući kulturne i istorijske razlike u lokalnim internet zajednicama. Zbog toga se u ovom radu, u kontekstu delovanja ove organizacije, razmatra Direktiva (EU) 2022/2555 poznatija i kao NIS2 Direktiva. Direktiva (NIS2), koja ima formalni naziv „Direktiva o merama za visoki zajednički nivo sajber bezbednosti širom Unije“, predstavlja akt koji postavlja jednake, usklađene zahteve za sajber bezbednost u celoj Uniji. Za zemlje kandidate, kao što je Srbija, NIS 2 je relevantna u okviru usaglašavanja sa EU acquis om, kao i za poglavlja vezana za informaciono društvo, digitalizaciju, bezbednost i pripreme kritične infrastrukture za ulazak u EU. Sledstveno, ovaj rad pruža uvid u uticaj ove direktive na srpsko zakonodavstvo, budući da autori smatraju da je ona od posebne važnosti za digitalnu transformaciju srpskog društva.

Sažetak ▼

Cilj ovog rada je da ispita odnos između javnog interesa, uzbunjivanja i zaštite tajnosti podataka, kroz uporednu analizu prava Evropske unije (EU) i prakse Evropskog suda za ljudska prava (ESLjP). Istraživanje polazi od teze da uzbunjivanje predstavlja jedan od ključnih mehanizama demokratske kontrole, ali da njegova pravna priroda nije potpuno zaokružena u normativnom okviru EU, posebno u pogledu materijalnog pojma javnog interesa. Metodološki, rad kombinuje normativnu analizu Direktive (EU) 2019/1937 i Direktive (EU) 2016/943 sa doktrinarnom analizom značajnih presuda ESLjP. Rezultati pokazuju da se u EU javni interes javlja samo implicitno, kroz povredu prava EU, dok ESLjP razvija supstantivni test koji uključuje procenu javnog interesa, dobru veru uzbunjivača, težinu otkrivene povrede, delotvornost mehanizama unutrašnjeg uzbunjivanja i postojanje uzročno posledične veze između uzbunjivanja i učinjene odmazde. Sudska praksa stoga funkcioniše kao materijalni korektiv Direktiva, posebno u slučajevima otkrivanja poverljivih, poslovnih ili državnih tajni. Zaključak rada ukazuje da je za pravni sistem Republike Srbije, u kojem nedostaju precizni kriterijumi za određivanje javnog interesa, jurisprudencija ESLjP od presudnog značaja za ujednačenu i efektivnu zaštitu uzbunjivača.

Sažetak ▼

Sa novim predlogom „Zakona o svemiru“ Evropska unija (EU) pozvala je države članice da usvoje jedinstven i usklađen pravni okvir za svemirske aktivnosti, sa fokusom na bezbednost, otpornost i održivost. Ovakav fokus pokriva svemirski saobraćaj, ekologiju i sajber bezbednost za kritičnu infrastrukturu u svrhu davanja većeg podsticaja svemirskoj ekonomiji i strateškoj autonomiji EU. Suštinski, Komisija je predlogom od 25. juna 2025. godine inicirala usvajanje Uredbe o bezbednosti, otpornosti i održivosti svemirskih aktivnosti kojom se predviđa zamena fragmentiranih nacionalnih zakonodavnih rešenja zajedničkim pravilima za operatere, čime se obezbeđuje siguran i neprekidan pristup svemirskim uslugama, uz podsticanje tehnoloških inovacija i stvaranje jedinstvenog tržišta za obavljanje svemirskih aktivnosti koje treba da doprinesu ojačavanju globalne konkurentnosti evropske svemirske privrede.

Sažetak ▼

Geoblokiranje je u savremenom digitalnom okruženju ključno tehnološko rešenje koje omogućava teritorijalno ograničeno korišćenje predmeta autorskopravne zaštite putem interneta. Navedenim efektom u digitalnom okruženju održava se i učvršćuje tradicionalni koncept teritorijalnosti autorskog prava. Imajući u vidu da je virtuelni prostor neograničen, te da ne poznaje koncept državnih granica, geoblokiranje predstavlja jedan od ključnih mehanizama u smislu funkcionisanja autorskog prava. Geoblokiranje je posebno zastupljeno na internet platformama za striming audio vizuelnih sadržaja. Pored toga što predstavlja vid zaštite u smislu teritorijalnog važenja autorskog prava, s druge strane doprinosi fragmentaciji jedinstvenog tržišta EU. Drugim rečima, njegovom primenom distributeri imaju mogućnost za ekskluzivnost teritorijalnih licenci i obezbeđuju ekonomsku opravdanost investicija u produkciju audio‐vizuelnih sadržaja. Kroz institucije Evropske unije (EU) u poslednjem periodu vodi se sadržajna diskusija o efektima geoblokiranja na jedinstveno digitalno tržište. EU je artikulisala svoja nastojanja ka smanjenju neopravdanog geoblokiranja kroz Uredbu EU 2018/302. Međutim, iz područja primene ove Uredbe izuzimaju se audio‐vizuelne usluge, uključujući usluge čija je osnovna svrha pružanje pristupa prenosima sportskih događaja i koje se pružaju na osnovu isključivih teritorijalnih licenci. Summa summarum, u aktuelnom normativnom i tehnološkom okviru, geoblokiranje i dalje zadržava ulogu ključnog mehanizma za očuvanje teritorijalnog važenja autorskog prava u digitalnom prostoru. Iako opterećeno izvesnim funkcionalnim slabostima, ono predstavlja neophodno sredstvo za sprovođenje autorskog prava u uslovima globalne dostupnosti sadržaja i održavanja ekonomske opravdanosti licenciranja autorskih dela na nacionalnim tržištima.

Sažetak ▼

Zdravlje je osnovno ljudsko pravo, priznato brojnim međunarodnim, regionalnim i nacionalnim pravnim instrumentima. U većini zemalja, uključujući i najveću svetsku ekonomiju – Sjedinjene Američke Države, njegova primena trenutno je daleko od realizacije. Danas, međutim, Kuba pokazuje da pravo na zdravlje mora i može biti realizovano ne samo kroz usaglašavanje nacionalnog zakonodavstva sa univerzalnim pravnim standardima, već i kroz razvoj nacionalne medicine i medicinske prakse čiji rezultati mogu biti primenjeni delotvorno i na širem međunarodnom planu. U tom pogledu, unapređenje saradnje evropskih zemalja sa Kubom u oblasti medicine i medicinskih istraživanja moglo bi ustanoviti nove standarde ponašanja kojim se potvrđuje univerzalno pravo ljudi na zdravlje.

Sažetak ▼

Poslednjih desetak godina svedoci smo ubrzanog razvoja interneta i digitalnih tehnologija. Sva nova tehnička dostignuća obogatila su živote ljudi, ali su donela i brojne opasnosti, posebno za decu. Za razliku od odraslih, deca su u mnogo većem riziku od različitih vrsta neprijatnosti, zlostavljanja, eksploatacije kako u digitalnom, tako i u stvarnom svetu. Države i međunarodne organizacije preduzimaju razne mere da zaštite decu od opasnosti koje vrebaju na internetu. Rad razmatra odluku Evropske komisije o osnivanju stručne grupe koja služi kao Mreža za prevenciju od seksualnog zlostavljanja dece. Mreža ima zadatak pružanja pomoći Komisiji u pripremi i sprovođenju politika i mera sprečavanja seksualnog zlostavljanja i eksploatacije dece. Takođe, ona uspostavlja koordinaciju između Komisije, država članica, relevantnih istraživača, službenika na terenu i drugih aktera u pitanjima koja se odnose na sprovođenje zakonodavstva, programa i politika Unije u području zaštite prava deteta u digitalnom i stvarnom svetu. U analizi se posvećuje pažnja i drugim inicijativama Evropske unije (EU) usmerenim na zaštitu prava deteta što na internetu, što van njega, a razmatra se i značaj ove Mreže za Republiku Srbiju. Rad zaključuje da EU preduzima neophodne mere kako bi zaštitila decu od opasnosti i manipulacija koje donosi nova i sve sofisticiranija tehnologija.