EUTANAZIJA U OKVIRU EVROPSKE KONVENCIJE O LjUDSKIM PRAVIMA

Regodić Aleksandra (Правни факултет Универзитета у Београду), aleksr.ius@gmail.com

U radu se govori o lišenju života lica od strane lekara, a na izričit zahtev pacijenta zbog njegovog teškog zdravstvenog stanja, kao jednom od oblika eutanazije. Polazi se od prava na život kao osnovnog ljudskog prava koje obavezuje države da ga zaštite u okviru svoje nadležnosti. Među situacijama u kojima je lišenje života dozvoljeno, član 2 Evropske konvencije o ljudskim pravima ne navodi eutanaziju. Stoga, aktivna direktna i dobrovoljna eutanazija je zabranjena u većini nacionalnih pravnih sistema. Ipak, sa napretkom medicine rasprava o eutanaziji vremenom dobija novu dimenziju. U radu se iznosi mišljenje da države legalizacijom eutanazije, pod strogo propisanim zakonskim uslovima, deluju u predviđenim međunarodnim okvirima. U prilog tome, konstatuje se da se u obzir mora uzeti i kvalitet života kao deo člana 8 Evropske konvencije kojim se predviđa pravo na poštovanje privatnog života. Upravo je princip ograničene autonomije glavni argument pristalica ozakonjenja eutanazije. Mentalno sposoban pacijent, dakle, ima pravo da odluči o okončanju svog života. Od lekara se zahteva da uskladi svoje odnose sa neizlečivim bolesnikom prema njegovim interesima. Država mora propisati jasne uslove i pravila procedure i uspostaviti snažan mehanizam nadzora u cilju sprečavanja zloupotrebe.

Ključne reči: pravo na život, obaveze države, legalizacija eutanazije, princip autonomije, Evropska konvencija o ljudskim pravima