Sažetak ▼

Savremene informacione tehnologije, računarstvo i informatika postaju sastavni deo savremenog života u Evropskoj uniji. Sve više u svakodnevnom životu, ali i govoru, građani država članica Evropske unije sreću se sa pojmovima poput e-government, iz kojeg dalje proizilazi pojam „edemokratija” i „e-vlada”. Upotreba mobilnih uređaja, i tzv. pametnih telefonskih uređaja, u upotrebu su uveli i pojmove „m-demokratije” i „m-vlade”. U navedenom kontekstu sve više se može govoriti i o tzv. e-participaciji građana, koji građane uključuje u demokratske procese u okviru državnih institucija, a potom i u okviru institucija Evropske unije. E-participacija zapravo predstavlja postupak uključivanja građana u diskusiju o svim aktuelnim društvenim pitanjima. Putem e-participacije građani dobijaju ulogu aktivnih aktera u političkim procesima. U savremenim međunarodnim odnosima nije sporno da internet, kao komunikacioni medij, ima vrlo veliki potencijal. Njegovi kapaciteti se svakodnevno proširuju, pa internet sve više dobija ulogu u očuvanju demokratskog poretka. Progresivna transformacija informacionih tehnologija, verovatno će povećati sadašnje kapacitete interneta, čime će ovaj medij dobiti ključnu ulogu u stvaranju novog oblika participativne demokratije, kroz tzv. online učešće.

Sažetak ▼

U radu se daje prikaz parlamentarnih i personalnih imuniteta poslanika Evropskog parlamenta kroz analizu Konvencije o funkcionisanju Evropske unije, Pravila procedure Evropske unije i prakse Suda pravde Evropske unije. Autor još ispituje i mehanizme zaštite, ali i slučajeve u kojima se ti mehanizmi u složenom sistemu Evropskog parlamenta aktiviraju. Polazeći od prethodnih razmatranja, autor je pokušao da izloži zaokruženu sliku specifičnog položaja poslanika Evropskog parlamenta kroz objašnjenja regulatornih rešenja kojima se utvrđuje njihov status i kojima se obezbeđuju njihovi imuniteti i privilegije.

Sažetak ▼

Republika Turska predstavlja transkontinentalnu državu, koja je u poslednje dve decenije stekla status regionalne sile na prostorima jugoistočne Evrope i srednje Azije. Pozicioniranje Republike Turske u međunarodnim odnosima dosta je kontroverzno, s obzirom na teret istorijskog nasleđa, česte vojne prevrate i nastojanja da se nametne kao hegemon čitavom muslimanskom svetu. Kao članica NATO, sa stacioniranim nuklearnim oružjem SAD i drugom po brojnosti vojskom u toj alijansi, Republika Turska punih šest decenija neuspešno aplicira za članstvo u Evropskoj uniji. Njen savremeni međunarodni položaj karakterišu laviranja između Ruske Federacije i SAD, konflikti sa Iranom, Sirijom, Jermenijom, pružanje vojne i humanitarne pomoći Azerbejdzanu u sukobu u Nagorno-Karabahu i latentna uloga posrednika u mirovnim pregovorima u sukobu u Ukrajini. Odmereni pristup turskog predsednika Redzepa Taipa Erdogana u međunarodnim odnosima doprineo je smanjenju tenzija na Zapadnom Balkanu, naročito u Bosni i Hercegovini i u području Raške, što je rezultiralo učvršćivanjem odnosa sa Republikom Srbijom.

Sažetak ▼

Budući da se u današnje vreme države suočavaju sa čitavim nizom pojavnih oblika krivičnih dela povezanih sa terorističkim aktivnostima, imperativ je da se ovoj problematici posveti posebna pažnja. U cilju uspostavljanja adekvatnog krivičnopravnog odgovora na terorističke pretnje, na nivou Evropske unije (EU) usvojena je Direktiva 2017/541 koja inkriminiše krivična dela povezana sa terorističkim aktivnostima. Direktiva posvećuje pažnju i specijalnim istražnim tehnikama u procesu otkrivanja krivičnih dela terorizma, kao i zaštiti žrtava od viktimizacije. U tom smislu, u radu se razmatraju fenomenološke forme različitih krivičnih dela povezanih sa terorističkim aktivnostima i ispituje se značaj koji evropske pravne tekovine (acquis communautaire), imaju u ovoj oblasti za Republiku Srbiju. Konačno, analiza ukazuje da primena specijalnih istražnih tehnika sve više dobija na značaju u sferi detekcije terorističkih aktivnosti, zbog čega je neophodno koordinisanim i pravovremenim pristupom preduzeti potrebne operativne radnje, u cilju ranog otkrivanja i prepoznavanja terorističkih krivičnih dela kako bi se omogućila adekvatna zaštita žrtava terorizma.

Sažetak ▼

Direktiva Evropskog parlamenta i Saveta 2014/55/EU o elektronskom fakturisanju u postupku javnih nabavki donosi značajan napredak u oblasti elektronskog fakturisanja. Pre njenog usvajanja postojali su akti Evropske unije (EU) koji su delom regulisali pitanja elektronskog fakturisanja. Međutim, ti akti nisu bili usmereni na unapređenje operatibilnosti standarda, budući da nisu uključivali obavezu prijema elektronske fakture izdate u strukturiranom elektronskom formatu, koji omogućava njenu automatsku i elektronsku obradu. Direktivom se nameće obaveza prijema elektronskih faktura subjektima javnog sektora u određenim situacijama, ali ne i njihovog izdavanja, te subjekti javnog sektora i dalje mogu da prihvataju fakture izdate u štampanom obliku. Države članice slobodne su da prošire opseg primene Direktive prilikom njenog transponovanja. U okviru rada predstavlja se najpre svrha donošenja Direktive 2014/55/EU, a zatim i druge mere EU koje su od značaja za elektronsko fakturisanje. Nakon predstavljanja njihovih osnovnih karakteristika, izlaže se sadržina Direktive koja je ključni izvor prava EU u oblasti elektronskog fakturisanja. Da bi se na što potpuniji način sagledao domašaj Direktive, u radu se uzimaju u obzir i dokumenti doneti od strane drugih međunarodnih organizacija. Analiza se prevashodno zasniva na analizi pravnih tekovina EU, kao i nacionalnih akata država članica kojima je izvršena transpozicija Direktive u unutrašnji pravni poredak.

Sažetak ▼

Od stupanja na snagu Lisabonskog ugovora 2009. godine, Evropska unija (EU) pokrenula je intenzivne pregovore za postizanje pravednijih rešenja o slobodnoj trgovini sa Kinom. Budući da je Kina ne samo najvažniji trgovinski partner EU već i njen sistemski rival, čija ulaganja u kritična sredstva, tehnologije i infrastrukturu nose određene sigurnosne rizike, EU je 30. decembra 2020. godine zaključila pregovore o Sveobuhvatnom sporazumu o investicijama (Comprehensive Agreement on Investment) sa Kinom. Sporazum bi trebalo da okonča važnost postojećih bilateralnih trgovinskih sporazuma i da omogući veću pravnu sigurnost, a sami time i zdravije ekonomsko okruženje unutar same EU. Sporazum predviđa slobodan i ravnopravan pristup evropskih investitora kineskom tržištu, uz pružanje adekvatnih zakonskih garancija o nacionalnom tretmanu i ukidanju kvantitativnih i kapitalnih ograničenja. Izjednačavanje uslova poslovanja i uspostavljanje novih pravila za ulaganja državnih kineskih kompanija u EU, uz poštovanje međunarodnih radnih, tehnoloških i ekoloških standarda, kao i veće transparentnosti državnih subvencija, moglo bi dovesti do poboljšanja međusobnih trgovinskih odnosa. Polazeći od navedene pretpostavke, autor studije smatra da je moguće pronaći odgovarajuća rešenja koja bi smanjila rizike izazvane političkim sporovima, a koji su doveli do obustave procesa ratifikacije Sveobuhvatnog sporazuma o investicijama nauštrb legitimnih interesa za postizanjem uzajamno održivog ekonomskog razvoja.

Sažetak ▼

Konzumiranje duvanskih proizvoda višestruko je štetno po zdravlje ljudi. Pomenuta štetnost sankcionisana je i u pravnom sistemu Evropske unije (EU), na način da su Evropski parlament i Savet 26. maja 2003. godine, doneli Direktivu 2003/33 o usklađivanju zakona, propisa i administrativnih odredbi država članica koje se odnose na oglašavanje i sponzorstvo duvanskih proizvoda. Autori u radu analiziraju upravo pravila inkorporirana u ovoj Direktivi koja se odnose na ograničenja reklamiranja duvanskih proizvoda. Kako se Direktivom reguliše i promet duvanskih proizvoda u državama članicama Unije, autori razmatraju sledeći komparativni pravni pristup kao i rešenja prisutana u zakonodavstvu Republike Srbije koja se odnose na ovu materiju. Konačno, dolazeći do određenih zaključaka koji ukazuju na efekte ograničavanja oglašavanja i sponzorstava duvanskih proizvoda u domaćoj privredi, autori ukazuju i na štetne posledice prometa duvanskih proizvoda na javno zdravlje.

Sažetak ▼

U predmetnom radu razmatra se pitanje bankoosiguranja kao ključnog distributivnog kanala usluga životnog i nekih usluga neživotnog osiguranja. Analiza se bazira na stečenim iskustvima i praktičnoj primeni bankoosiguranja u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju. Nastanak bankoosiguranja, prema nalazu autorki, trebalo bi posmatrati pre svega kroz usaglašenost ciljeva osiguravača da smanje prodajne troškove i povećaju prihode, kao i kroz ciljeve banaka da ostvare dodatne prihode i prošire asortiman bankarskih usluga. Zakonodavstvo Republike Srbije ustanovljava normativni okvir u kojem osiguravajuće kompanije imaju mogućnost da svoje proizvode plasiraju putem bankoosiguranja. Iz aspekta komunitarnog prava, bankoosiguranje predstavlja uobičajenu bankarsku praksu. U tom smislu, u radu se analizira praksa bankoosiguranja koja postoji na tržištu Evropske unije. Zaključci do kojih su autorke došle primenom statističko-matematičkih i drugih naučnih metoda, kao i primenom metoda logičkog zaključivanja, upućuje na određene prednosti i nedostatke ove prakse, što u krajnjem može biti od koristi za harmonizaciju domaćeg zakonodavstva s pravom EU.

Sažetak ▼

Poreski sistemi obuhvataju poreze i poreske oblike koji igraju veliku ulogu u poslovanju država. Nijedan poreski sistem na svetu nije isti, zbog čega se ekonomije međusobno razlikuju po svojoj poreskoj politici i strukturi. Poreskom politikom država može uticati na više ekonomskih segmenata, kao što su nezaposlenost, dohodak, dobit preduzeća i priliv investicija. Značaj i svrha kvalitetnog upravljanja poreskim sistemom postaje iz dana u dan sve veća, a države kroz poreze i fiskalnu politiku doprinose sopstvenoj održivosti i stabilnosti. Da bi se postigla održivost i stabilnost, poreska i fiskalna politika moraju počivati na načelima pravednosti, učinkovitosti, jednostavnosti i izdašnosti. Autori u radu posvećuju pažnju komparativnom proučavanju poreskih sistema država članica Evropske unije (EU) i Republike Srbije. Analiza obuhvata kretanje stopa poreza na dohodak, poreza na dobit i poreza na dodatu vrednost. Individualna i sintetička analiza sistema ukazuje na vidljive razlike u bogatstvu i poreskom moralu. Budući da je Republika Srbija zemlja koja je poslednje tri decenije prolazila kroz različite makroekonomske disbalanse, autori smatraju da domaći poreski sistem zahteva ozbiljne fiskalne reforme. Reforme su potrebne prvenstveno u delu direktnog oporezivanja (oporezivanje dohotka i imovine), jer porezi na dohodak i imovinu nemaju preveliku ulogu u celom poreskom sistemu i fiskalnoj politici. Konačno, namera autora bila je da se na osnovu empirijskih iskustava država članica EU izvedu odgovarajuće preporuke nužne za optimalno sprovođenje fiskalne reforme u Republici Srbiji.

Sažetak ▼

Slobodno kretanje radne snage unutar Evropske unije (EU), zahteva brže i lakše priznavanje diploma i uverenja o dostignutim nivoima znanja. Povećanje obima korišćenja pomorskog saobraćaja u trgovini i stalni manjak radne snage, posebno visoko obrazovane, kao i korišćenje naprednih tehnologija kojim je upravljanje brodovima automatizovano, zahteva značajne inovacije u pogledu obučenosti pomoraca. Istovremeno, povećanje obima korišćenja pomorskog saobraćaja dovodi i povećanja pomorskih nesreća i nezgoda. Stoga, EU koristi postojeći međunarodnopravni okvir da bi uskladila sopstveni pravni poredak u skladu sa međunarodnopravnim standardima. Česte promene uslovljene tehnološkim napretkom u celoj pomorskoj industriji postavljaju nove izazove, ali daju i mogućnosti za iskorišćavanje kapaciteta obrazovnih institucija u Republici Srbiji u pogledu e-obrazovanja i učenja na daljinu. U predmetnom radu autorka je nastojala da prikaže aktivnosti praćenja implementacije Međunarodne konvencije o standardima za obuku, izdavanje uverenja i vršenja brodske straže pomoraca (STCW Konvencija), koja je kroz Direktivu 2022/993 postala sastavni deo zakonodavstva EU. Razmatrajući usvojena rešenja, koja bi države članice trebalo da usvoje, autorka je izložila prikaz propisanih zahteva koji se postavljaju pred pomorce koji bi želeli da plove na brodovima koji nose zastavu neke od članica EU. Komparativno, autorka je predstavila i stanje koje postoji u vezi usaglašenosti zakonodavstva Republike Srbije sa pravom EU, kao i sa međunarodnopravnim standardima koje je uspostavila Međunarodna pomorska organizacija (IMO).

Sažetak ▼

U radu se razmatraju rešenja predviđena Strategijom Evropske unije (EU), „od njive do trpezeˮ, kroz komparaciju rešenja prihvaćenih u ovoj oblasti u strateškim dokumentima Republike Srbije. Autor uz primenu naučne metodologije, primenjive za analizu unutrašnjeg zakonodavstva i prava EU, koristi i statističke metode neophodne za pružanje relevantnih prikaza o delotvornosti usvojenih mera. U tom smislu, nakon uvodnih razmatranja, u radu se iznosi pregled mera kojima se efektuiraju rešenja predviđena u Strategiji EU. Kroz analizu aneksa Strategije „od njive do trpezeˮ, autor pruža adekvatna objašnjenja koja se odnose na pitanja od najvećeg značaja za ispravan, zdrav i ekološki prihvatljih prehrambeni sistem EU. Iz analize proizilaze zaključci prema kojima je izgradnja lanca ishrane u interesu potrošača i proizvođača, ako ti lanci ispunjavaju klimatske i ekološke zahteve. U uslovima tranzicije i promocije globalnih vrednosti, uticaj ovog strateškog dokumenta za našu zemlju od velike je važnosti. Na to ukazuje i analiza Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014–2024. godine, koja upućuje na zaključak da je naš unutrašnji zakonodavni poredak uglavnom usklađen sa standardima EU u ovoj oblasti. Međutim, sva predviđena rešenja iz Strategije EU „od njive do trpezeˮ, nisu do kraja izvedena, te bi mogla biti inkorporirana u naš pravni poredak kroz usvajanje novog strateškog dokumenta za period 2025–2035. godine.

Sažetak ▼

Voda predstavlja prirodni resurs koji je od esencijalnog značaja za opstanak čovečanstva. U savremenom geopolitičkom i bezbednosnom okruženju, voda postaje strateški bitan prirodni resurs čija eksploatacija određuje pravce društvenog razvoja, ali i društvenih kriza, političkih sporova, pa čak i oružanih sukoba. Fokusirajući se na značaj vode na početku 21. veka, autor u raspravi razmatra bezbednosne probleme vezane sa upravljanjem i zaštitom voda. Ova tema postaje sve više aktuelna tokom procesa pristupanja Evropskoj uniji (EU), budući da su problemi vezani za zaštitu voda, i životne sredine uopšte postali sve izraženiji. Sledstveno je i ispunjenje bezbednosnih standarda EU u oblasti voda sve važniji uslov evropskih integracija. Polazeći od pretpostavke po kojoj će voda vremenom postati jedan od najvećih geopolitičkih i bezbednosnih izazova za čitav svet, autor dolazi do zaključka da za njeno racionalno korišćenje valja uneti nešto više reda, tj. pravila koja bi bila primenjena na unutrašnjem planu kako bi države mogle optimalno raspolagati vodnim resursima. Posebni napori koji se čine na nivou EU i Ujedinjenih nacija, ali i drugih relevantnih međunarodnih organizacija i tela, samo govore u prilog ovakvom razmišljanju koje vodi računa o očuvanju nacionalnih interesa i međunarodne bezbednosti.

Sažetak ▼

Evropska unija (EU) ulaže ogromna sredstva za razvoj fundamentalnih i primenjenih nauka. Fundamentalne i primenjene nauke oduvek su menjale svet na bolje razrešavajući konkretna društvena pitanja i probleme. Znanje je postalo strateški resurs u državama članicama EU, a tržište znanja dobilo je značajnu ulogu u postizanju efikasnog upravljanja. Poznato je da je društvo znanja nastalo kao posledica naučno-tehnološkog razvoja. Socijalni razvoj kondicioniran je mnogobrojnim socijalnim i ekonomskim determinantama. Ove determinante ubrzano se menjaju, zbog čega se razvoj uslovljava kontinuiranim učenjem i sticanjem novih znanja. U tom smislu, obrazovanje, profesionalno usavršavanje i sticanje novih znanja, veština i sposobnosti, omogućavaju efikasniju primenu znanja u praksi. Savremeno evropsko društvo na tom planu razvija različite koncepte učenja koji nisu striktno vezani za institucionalne, već i za neinstitucionalne informacione modele učenja i sticanja znanja. Ti modeli omogućavaju neprestano učenje i usavršavanje, te šire uključivanje u društvene tokove. Novi modeli doprinose dobrobiti i razvoju evropskog društva u celini. Na tom planu, autorka u radu ispituje ulogu znanja i obrazovanja u tehnološkom, socijalnom i ekonomskom razvoju društva. Društveni razvoj i napredak bitni su preduslovi za postizanje članskog statusa u EU, ali i za uključivanje država kandidata u „Evropsko društvo znanja”.

Sažetak ▼

U predmetnom radu osvetljava se značaj medija u procesu evropskih integracija. Akcenat se stavlja na kontrolu ovog procesa i izgradnju poverenja. Takođe se ispituju se i pretnje koje donosi evroskepticizam, razvoj antievropske klime, kao i pitanje medijskog pluralizma. Istraživački metodi usmereni su na dokazivanje hipoteze da su mediji neizostavni element u stvaranju podrške procesu evrointegracija. Osnovni aspekt rada otud je identifikovanje i istraživanje prednosti i nedostataka medijskog upliva u ovaj politički proces. Iz dosadašnje prakse pokazalo se da mediji imaju neosporno značajnu ulogu u procesu kreiranja i plasiranja informacija koje se odnose na napredovanje država kandidata u pristupanju Evropskoj uniji (EU). Iz izvršene analize, proizilaze određeni zaključci koji ukazuju da uloga „mejnstrim” medija u informisanju javnosti o svim značajnim aspektima ovog procesa nije zanemariva. Ako se sagledaju aktivnosti relevantnih aktera u procesu pristupanja Srbije EU i donošenju strateških odluka koje se tiču harmonizacije domaćeg zakonodavstva sa pravom EU, onda se može zaključiti da mediji služe ne samo za plasman partikularnih informacija o evropskim integracijama, već i za kontinuirano i sveobuhvatno edukovanje javnosti o načinima ostvarivanja ovog procesa. Sveobuhvatno medijsko osvetljavanje ovog procesa uz donošenje medijskih strategija doprinosi formiranju ambijenta dovoljno otvorenog za dijalog, sprovođenje potrebnih sistemskih reformi i ostvarivanje aktivnosti nužnih za sticanje statusa ravnopravnog člana EU.

Sažetak ▼

Predmetni rad razmatra problematiku evropskih integracija u sudskoj praksi Saveznog ustavnog suda Nemačke (Bundesverfassungsgericht). Analiza obuhvata jurisprudenciju koja je razvijana prema principu prvenstva prava Evropske unije (EU) u odnosu na nacionalna prava država članica, a od čijeg apsolutnog važenja je Savezni ustavni sud postepeno odstupio. Pomenuta praksa Saveznog ustavnog suda datira još od sredine sedamdesetih godina 20. veka, a njome je obuhvaćen čitav niz slučajeva koji su se ticali zaštite osnovnih ljudskih prava. Otud je, putem rezerve „sve dok” (Solange), Savezni ustavni sud Nemačke izgradio praksu koja mu je poslužila da nakon velikih revizija Osnivačkih ugovora EU (iz Mastrihta i Lisabona), pristupi osporavanju delovanja institucija EU. Kroz konstruisanje novih rezervi – „ustavni identitet” i ultra vires, Savezni ustavni sud je osporio apsolutno prvenstvo prava EU. Konačno, aktuelni sporovi pred ovim Sudom, vezani za hitan program otkupa obaveznica tokom pandemije od strane Evropske centralne banke, doveli su do presude kojom se delovanje ove institucije EU, ali i Suda pravde, proglašava za delovanje ultra vires. Ipak, aktuelna nemačka Vlada dala je uveravanje Komisiji EU da to neće biti presedan i da će takav trend biti zaustavljen. Odgovor nemačkog Saveznog ustavnog suda očekuje se krajem 2022. godine.

Sažetak ▼

U predmetnom radu razmatra se praksa Suda pravde Evropske unije (EU). Pažnju autora privlače odluke u kojima je Sud pravde razvio neke od fundamentalnih principa na kojima počiva pravo EU, poput načela suprematije prava EU, prema kojem ovo pravo ima prioritet nad bilo kojim nacionalnim zakonom koji je s njim u suprotnosti, kao i da se pravo primenjuje kako u odnosu na prethodno tako i na buduće zakonodavstvo država članica. Sud pravde je svojim odlukama uveo još jedno značajno načelo koje se odnosi na neposredno pravno dejstvo prava EU u državama članicama. Prema ovom načelu omogućava se direktna primena prava EU prema pojedincima, što konkretno omogućava da pojedinci imaju mogućnost da ostvare svoja prava koja iz njega proističu pred nacionalnim sudovima država članica. U radu je dat prikaz najznačajnijih slučajeva iz prakse Suda pravde, uz pravnu analizu usvojenih stavova. Autor apostrofira nalaze Suda iznete u slučajevima Van Gend en Loos (1963), Costa v. ENEL (1964) i Simmenthal (1978), ukazujući na njihov značaj za evoluciju prava Evropskih zajednica i EU. U zaključnim razmatranjima, autor je izneo generalnu ocenu doprinosa jurisprudencije Suda pravde za razvoj osnovnih principa i prava EU.