Сажетак ▼

Заштита и унапређење животне средине представљају нужан услов за уживање основних људских права, пре свега права на живот, али и свих других људских права економског, социјалног и политичког карактера. Временом је у наведеној области почело да се кристалише и посебно људско право на адекватну животну средину. У раду је разматран концепт права на адекватну животну средину у правном систему Европске уније са аспекта Повеље о основим правима у Европској унији, затим из перспективе праксе Европског суда правде и Европског суда за људска права, али и на основу решења која садржи Конвенција о доступности информација, учешћу јавности у доношењу одлука и приступу правосуђу у вези са питањима животне средине. Са аспекта хармонизације прописа Републике Србије са законодавством Европске уније, приказан је и сажет осврт на регулисање предметног права у правним оквирима Републике Србије. У оквиру закључних разматрања аутори су сумирали садржај права на адекватну животну средину у правном систему Европске уније и изнели одређене сугестије чији је циљ повећања степена заштите предметног права.

Сажетак ▼

У раду је указано на специфичности и карактер хоризонталног законодавства Европске уније (ЕУ) у области животне средине у односу на остало законодавство и са становишта циљева ЕУ у области животне средине. Даје се приказ основних прописа Европске уније (ЕУ) хоризонталног карактера. Ово укључује више различитих прописа који се односе, између осталог, и на следеће: процену утицаја на животну средину, стратешку процену утицаја на животну средину, учешће јавности у одлучивању, приступ информацијама у области животне средине, одговорност за штету у животној средину (грађанскоправну и кривичноправну), финансирање у области животне средине, оснивање и рад Европске агенције за животну средину, установљавање Европског регистра испуштања и преноса загађујућих супстанци, установљавање Инфраструктуре за просторне информације, рад инспекције у области животне средине, итд. Поред тога, указује се и на значај хоризонталног законодавства ЕУ у контексту усклађивања националних прописа Републике Србије (РС) са прописима ЕУ.

Сажетак ▼

Време прошло и време које долази намеће нам обавезу да се одговорно понашамо према природном окружењу и према друштву у целини. Обавеза која је пред нама није само очување природних ресурса и богатства у име будућих генерација, већ је уједно и захтев да променимо досадашњи однос и навике у циљу одрживог развоја, и самим тим стварање квалитетнијег односа према еколошком развоју земље. Одрживи развој треба да обезбеди услове у којима ће заживети примена стандарда екологије као науке. Промене у друштву неизбежан су процес, настале као природан процес, или као процес свесних и несвесних људских активности. Однос промена у природи и одрживог развоја је специфичан. Тај однос представља потребу да се задовоље садашње материјалне и нематеријалне потребе друштва и да се очувају природни ресурси, култура и наслеђе за генерације које долазе. Процес одрживог развоја мора да се креће далеко изван једноставног очување природних ресурса, он мора истовремено да трасира пут еколошком развоју, тј. да омогући економски раст уз примену стандарда екологије.

Сажетак ▼

Правна заштита животне средине предуслов је здравог и просперитетног друштва и свих грађана који у њему живе. Посебност у заштити животне средине огледа се у развијању широке лепезе активности усмерених на организовање система превентивног реаговања на изворе њеног угрожавања. Но, као по правилу, превентивно деловање није увек у стању да обезбеди неопходан ниво заштите основних ресурса који чине здраву животну средину. Стога је неопходно донети адекватне правне инструменте којима ће бити унапређене законске могућности за заштиту животне средине укључујући и систем репресивних (кривичноправних) мера. Полазећи од значаја животне средине за сваку државу чланицу Европска унија је покренула широки спектар активности ради подизања нивоа како нормативне, тако и институционалне заштите. Србија је након стицања статуса кандидата за чланство у Европској унији преузела обавезу усклађивања свог унутрашњег законодавства са европским инструментима. Следствено томе, неопходан корак у сусрет чланству у Европској унији односи се на имплементацију европских инструмената којима се регулише правна заштита животне средине. У том делу, биће обухваћене основне групе прописа којима се успостављају правни оквири садашње али и будуће правне заштите животне средине. У складу са наведеним, аутор ће у раду, користећи се адекватним методолошким приступом, указати на основне предметне одреднице којима се регулише проблематика заштите животне средине у европским инструментима, са освртом на могућности њихове примене у националним законодавствима.

Сажетак ▼

У раду ће бити анализиране одредбе Лисабонског уговора које се непосредно односе на област животне средине. Посебно се указује на одредбе које се односе на циљеве и надлежност Европске уније (ЕУ) у области животне средине. Наглашава се значај нових елемената које садржи Лисабонски уговор а који су (или могу бити) од значаја за систем заштите животне средине (међународноправни субјективитет ЕУ, јачање демократских капацитета ЕУ и учешће јавности, јачање улоге неких институција ЕУ, итд.). Осим тога, указује се на одредбе Лисабонског уговора које се односе на друге области од значаја за област животне средине. Даје се општи пресек структуре прописа ЕУ у области животне средине у оквиру прописане надлежности ове организације. ЕУ је у овој области донела преко седам стотина прописа којима се на системски начин уређују поједина питања у области животне средине. Основна теза која ће у раду бити образложена је да значај Лисабонског уговора за Републику Србију (РС) треба посматрати у контексту модернизације циљева националне политике у области животне средине, невезано (директно) за динамику одвијања процеса европских интеграција РС. Овакав став заснован је на неколико аргумената: на универзалном карактеру вредности које промовише Лисабонски уговор, потреби интензивнијег укључивања РС у међународну сарадњу, потреби остваривања функционалне сарадње РС са ЕУ, неопходности остваривања циљева (савремене) националне политике у области животне средине, итд.

Сажетак ▼

Повезаност између опоравка животне средине и здравља људске популације постала је очигледна и неизоставна у свим сферама деловања људског друштва, чак и у оним областима које су, до пре само неколико деценија, занемаривале њихов значај. Међутим, претње по животну средину и, као последица, угрожено здравље људи, поставиле су ову повезаност у фокус занимања свих субјеката – економских, политичких и правних, на свим нивоима, на националном а нарочито на међународном нивоу. Центар интересовања овог рада је инструмент процене утицаја на здравље људи, који указује на повезаност принципа, вредности и циљева политика ЕУ. Процена утицаја на здравље људи је концепт који готово уопште није заступљен нити анализиран у домаћој литератури. Током свог постојања инструмент процене утицаја на здравље људи постепено је укључен у националне и међународне политике, као и административне поступке. Његов основни циљ је да доносиоцима одлука омогући научни, независни и непристрасни приступ у доношењу одлука, а у ширем контексту, да омогући укључивање принципа здравље у свим политикама у све значајне политике ЕУ, укључујући и политику заштите животне средине. Циљ овога рада је започињање дискусије о користима и предностима увођења процене утицаја на здравље људи у национални правни оквир, путем упознавања са самим концептом, развојем и процедуралним аспектима овог инструмента.

Сажетак ▼

Једну од тековина савременог права чини и право човека на здраву животну средину. Поред низа међународних стандарда ово право је у Републици Србији гарантовано и у Уставу. Оно је прокламовано као основно људско право чија је заштита добила карактер уставног постулата. Тако Устав Републике Србије из 2006. године у члану 74. под називом „Здрава животна средина” прописује да свако има право на здраву животну средину и на благовремено и потпуно обавештавање о њеном стању. Колики је значај права на доступност информација о стању животне средине и учешћа јавности у процесу доношења одлука у овој области, као и Уставом гарантованог права грађана на обавештавање о стању животне средине говори чињеница да и Кривични законик из 2006. године у члану 268. пружа посебну кривичноправну заштиту, односно кажњивост за кривично дело „повреда права на информисање о стању животне средине”. Према законском решењу ово кривично дело састоји се у ускраћивању података или у давању неистиних података о стању животне средине и појавама које су неопходне за процену опасности по животну средину и предузимање мере заштите живота и здравља људи противно прописима. Од свих бивших југословенских република, данас у систему кривичног права ово кривично дело познаје још само Кривични законик Црне Горе из 2003. године. На овај начин створени су сви потребни услови за потпуно, квалитетно и ефикасно остваривање и заштиту права на информисање о животној средини.

Сажетак ▼

Императив константне производње и потрошње за последицу имају исцрпљивање природних ресурса и стварање велике количине отпада. У раду се бавимо преиспитивањем узрока растућих економских, еколошких и социјалних проблема. Покушали смо да истражимо одговорност појединца и/или система као и улогу државе у контроли ових процеса. Анализирали смо механизме и мотиве савременог тржишног начина привређивања, са циљем да покажемо како владајући економски принципи утичу на хармонију екосистема. Спроведеним истраживањем долазимо до закључка да је примирје и помирење екологије и економије оствариво и нужно кроз поједине уступке потоње.

Сажетак ▼

Сегмент светског тржишта у домену заштите животне средине (енгл.: environmental market) у савременим условима добија све више на значају као потенцијални извор раста и развоја. Ово тржиште према неким проценама представља и до 10% укупног светског тржишта роба и услуга. Између међународне трговине и заштите животне средине постоји међусобно условљена, узрочно-последична веза. Значај заштите животне средине саставни је део оснивачких уговора Светске трговинске организације (СТО) као централне институције мултилатералног трговинског система, а у оквиру ове институције 1994. године основан је Комитет за трговину и животну средину који се стара да трговинске баријере у овој области буду примењиване у складу са свим трговинским правилима СТО. Иако се у оквиру СТО не води експлицитна група трговинских баријера које се примењују у области заштите животне средине, ове баријере се у пракси могу појавити у различитим формама. Проблем трговинских баријера у обасти заштите животне средине (енгл.: environmetal trade barriers) је у томе што њихова примена може да буде у складу са мултилатералним трговинским правилима, а да је њихов искључиви циљ дискриминација иностране конкуренције, што се у научној литератури и пракси примене трговинских баријера назива „зелени протекционизам” (енгл.: green protectionism). Феномен „зеленог протекционизма” показао се као систематски проблем нарочито у условима светске економске кризе. Предмет овог рада јесте анализа регулисања трговинских баријера у области заштите животне средине, док је циљ утврђивање квалитета и довољности тих правила на мултилатералном плану. Прелиминарни резултати указују на то да трговинска правила нису довољна и да у оквиру њих постоји простор за злоупотребу трговинских баријера под изговором очувања животне средине.

Сажетак ▼

Акценат у овом раду је на примени концепта финансирања јавно-приватног партнерства (ЈПП) у заштити животне средине. Политика Европске уније подвлачи значај примене ЈПП у секторима као што су: животна средина, енергија, саобраћај и здравствена заштита. Важно је да се идентификује права мера односа између јавног и приватног капитала и повећа транспарентност у одлучивању. Овај рад, који се налази унутар широког дијапазона литературе, фокусиран је на кључне правне и финансијске аспекте финансирања енергетских пројеката. Сврха истраживања је да се презентује један релативно заокружен теоријски и практични систем правно-финансијске проблематике ефикасног финансирања пројеката енергетске ефикасности, са фокусом на примену концепта јавно-приватног партнерства. Третирана материја била је недовољно истраживана у досадашњој пракси еколошког менаџмента, финансија и регулативног оквира, као једна интегрална проблематика. У истраживачком раду примењен је метод студије случаја на адекватном узорку јединица које чине различите релевантне институције. Сагледавањем резултата истраживања дошло се до закључка да би истраживаној теми требало посветити још већу пажњу користећи концепт аутора овог рада. Предлог је да се еколошка реторика трансформише у конкретне акције, како у законодавном домену тако и у сфери финансирања еколошких пројеката, које заједно воде ка успешној примени стратегије енергетике због једноставнијег приступа фондовима Европске уније.

Сажетак ▼

Овај чланак намењен је онима који желе да се упознају са општим информацијама које су везане за стање енергетске ефикасности у Републици Србији, могућности за будуће унапређење, усклађеност са, пре свега европским, а затим и глобалним нормама, као и потенцијалима за инвестирање у различите пројекте у овој области. Десктоп истраживањем обухваћено је и анализирано око 5.000 страница различитог јавно доступног материјала и дат основни увид у стање енергетских потенцијала, стања животне средине и правне регулативе која се односи на енергетску ефикасност и усклађеност исте у односу на референтну легислативу Европске уније. За потребе овог рада истакнути су само најбитнији налази правне анализе. Чланак нуди базични преглед потребних података обрађених на приступачан начин, јер се често дешава да се концепти који би требало и који би чак и морали да буду јасни и недвосмислени свим грађанима (а аутори су једногласни у оцени да је тако и у случају енергетске ефикасности), често износе штурим и/или ускостручним језиком, што успорава имплементацију корисних, а понекад и неопходних активности, пројеката, планова, програма, концепата и идеја. Дакле, намера аутора није била да опишу и објасне све о енергетској ефикасности и сродним областима у Србији, већ да прикупљајући јавне, лако доступне секударне, али релевантне податке, осликају „енергетски ефикасну Србију” на начин који би требало да послужи као основа за будуће истраживање и деловање.

Сажетак ▼

У чланку је представљена Севесо II директива, чији је циљ спречавање и ограничавање последица великих индустријских удеса. Циљ рада јесте да покаже како је систем индустријске заштите, постављен овом директивом, на ефикасан и прецизан начин постао чувар људског здравља и животне средине од несавесног руковања опасним материјама. Аутор најпре анализира садржину Директиве на нивоу ЕУ, задржавајући се поготово на њеним правним аспектима, где критикује и поједине слабости, пре свега у виду дефинисања појмова „великог удеса” и прагова за опасност опасних супстанци, који су кључни за разумевање правне технике израде Директиве. Затим, аутор прелази на питање транспоновања Директиве у законодавство Републике Србије и констатује да је оно у потпуности и на успешан начин извршено. У трећем делу рада, аутор се бави институционалним аспектима имплементације Директиве у пракси наше државе, критикујући компликовану мрежу управних тела која на том послу раде, али и износећи похвале на рачун појединих решења садржаних у Стратегији Владе РС за апроксимацију у области животне средине. При том аутор даје и прегледе решења која су у имплементацији примениле неке друге европске државе као могуће узоре нашој власти. На крају рада, аутор се бави предлогом Комисије ЕУ о доношењу нове Севесо III директиве, која ће уколико буде усвојена заменити постојећу, и констатује да су решења предвиђена њоме потпуно у складу са развојем стандарда заштите животне средине, од времена доношења садашње Директиве па до данас.

Сажетак ▼

У политици заштите животне средине и одрживог развоја значајно место заузима стварање одговарајућих стручњака и развој образовних профила који ће у наредном периоду бити неопходни за развој еколошки оријентисане производње хране. Ово је посебно важно за систем високог образовања у Србији, који мора да прати трендове европског образовног простора како би обезбедио квалитетно прикључење наше земље Европској унији у блиској будућности. Пољопривреда, као једна од кључних привредних грана Уније, али и област од које Србија највише очекује у наредном периоду, захтева посебну пажњу и успостављање нових стандарда окренутих првенствено заштити животне средине и одрживом развоју. Заједничка аграрна политика (ЗАП) је један од најстаријих и најразвијенијих института Европске уније која још од 1962. године регулише пољопривредну производњу земаља чланица. У протеклој деценији правац развоја ЗАП јасно се мења и оријентише од подршке економије обима ка одрживом, свеобухватном развоју руралних подручја и заштити животне средине. Глобални раст цена хране који се очекује у наредним деценијама представља велику шансу за земље произвођаче и извознице хране, али како за Европску унију, тако у још већој мери за Србију, поставља се императив образовања адекватних стручњака у овим областима.

Сажетак ▼

Овим истраживањем желели смо да утврдимо предложене мере које се наводе у Европском акционом плану за храну и органску пољопривреду (у даљем тексту: Акциони план), који је донела Европска унија.2 У истраживању смо користили формалноправни метод. При томе, утврдили смо да се Акциони план базира на заједничкој аграрној политици из 2003. године, у делу који се односи на подршку одрживом развоју, те да промовише производњу висококвалитетне хране, која је „пријатељска” према животној средини и тржишно усмерена. Уочено је да се овим документом формулишу три групе мера: развој тржишта информисањем потрошача, ефикаснија јавна подршка, и унапређење стандарда Заједнице у овој области. У погледу развоја тржишта информисањем потрошача, утврђено је да се то односи на активности које су усмерене ка бољој информисаности потрошача о предностима органске хране, те да је у том циљу предвиђено промовисање посебног логоа Заједнице, као и промоције које су усмерене ка специфичним групама потрошача. Постизање ефикасније јавне подршке планира се кроз усвајање инструмената и мера на националном нивоу, у виду акционих планова, као и развојем истраживања у овој области. Осим тога, Комисија планира да унапреди стандарде о органској пољопривреди тако што ће обавити потпуну хармонизацију са међународним стандардима у овој области. Овај стратешки документ донет је у форми комуникације, па није објављен у Службеном гласилу Европске уније.

Сажетак ▼

Вода је услов живота на Земљи. Као веома важно јавно добро, вода мора да буде основно право сваког човека. Интензивна употреба хидролошких ресурса обезбеђује економски просперитет и развој, док екологија већ поставља низ актуелних научних и прaктичних проблема. У овом случају то је основни елемент стратегије заштите вода. Економска цена водних ресурса, укључујући и заштиту вода, мора бити основа нове стратегије и приступа за заштиту животне средине. Чланице ЕУ регулисале су проблем заштите вода кроз низ директива. Најважнија је Оквирна директива о водама, која обједињује све остале директиве у области вода и заштите вода. Србија је донела нови Закон о водама усклађен са европским стандардима у области вода и заштите животне средине. Све земље у региону ускладиле су своје националне законе, прописе, институције и стандарде у области вода и заштите животне средине са прописима Европске уније.

Сажетак ▼

Оквирна директива о водама (ОДВ) представља основни правни акт који дефинише заштиту и очување воде у Европи и обезбеђује њено дугорочно и квалитетно коришћење, кроз тачно утврђене стандарде које земље чланице морају достићи до утврђених датума. Директива се односи на површинске, транзиционе, приобалне и подземне воде. Заштита воде у Републици Србији правно је регулисана кроз Закон о заштити животне средине и Закон о водама. Зaкoн o зaштити живoтнe срeдинe је дефинисао дoнoшeњe Нaциoнaлнe стрaтeгиje oдрживoг кoришћeњa прирoдних рeсурсa и дoбaрa и Нaциoнaлнoг прoгрaмa зaштитe живoтнe срeдинe као основних стратешких докумената. Oвим зaкoнoм уводи се кaтeгoриja пoдручja oд пoсeбнoг држaвнoг интeрeсa у oблaсти зaштитe живoтнe срeдинe. Влaдa је надлежан орган који прoписуje критeриjумe и oдрeђуje пoдручje oд пoсeбнoг држaвнoг интeрeсa у oблaсти зaштитe живoтнe срeдинe, кao и висину и нaчин плaћaњa нaкнaдe зa зaгaђивaњe живoтнe срeдинe у oвим пoдручjимa. Закон о водама урeђуje прaвни стaтус вoдa, интeгрaлнo упрaвљaњe вoдaмa, упрaвљaњe вoдним oбjeктимa и вoдним зeмљиштeм, извoрe и нaчин финaнсирaњa вoднe дeлaтнoсти, кao и другa питaњa знaчajнa зa упрaвљaњe вoдaмa. Постојећа законoнодавна регулатива треба да представља основ за даљу правну надоградњу у датој области, а све у циљу обезбеђења квалитета вода, управљања водама, наводњавања и борби против суша. Хармонизација прописа у Републици Србији у области заштите вода са правом Европске уније, која се пре свега односи на процес интезивније заштите животне средине, развија се у правцу усаглашавања поимања правног статуса воде као стратешког ресурса у Европи.

Сажетак ▼

Трендови у глобалној економији у великој мери дефинишу тренутну и будућу перспективу људског окружења, природних ресурса и општег концепта здравог живљења. Европска унија је на глобалном нивоу фактор који успева да кроз низ различитих мера у заштити животне средине, поштујући стандарде у производњи хране као и у спровођењу мера за смањење ефекта стаклене баште, несумњиво постане лидер у свету у погледу регулативе и спровођења мера у области климе и енергетске политике. У том смислу, предмет овог научног рада односи се на једну од одредби тзв. „Сета прописа ЕУ у области климатских промена и енергетике” који је усвојен 2009. године, а којом се спроводи нова и веома храбра одлука за будућност не само европског континента, већ и целог света. Посебан аспект пажње у овом раду усмерен је на део овог Сета који се односи на Директиву о обновљивој енергији. Ова Директива бави се свим питањима која су од значаја у контексту обновљивих извора енергије, а посебна пажња посвећена је коришћењу биогорива као алтернативног вида енергије. Рад анализира само нека решења из Сета прописа ЕУ, и то она која се односе на биогориво, које представља енергетску будућност. Имајући у виду обим материје која је предмет истраживања, у овом раду пажња ће бити посвећена најзначајнијим карактеристикама одредаба Сета правила, као и неких нових решења која су усвојена кроз Директиву о начину производње различитих врста горива.

Сажетак ▼

Рад представља приказ и анализу Европске директиве 2009/30/ЕС о садржају моторних горива и увођењу механизама за смањење ефеката стаклене баште, у складу са захтевима заштите здравља и животне средине. Директивом се успоставља оквир којим се државе чланице обавезују да ће на својим тржиштима дозволити промет бензина и дизел горива које задовољава еколошке спецификације наведене у Анексу I и II, као и да ће успоставити процес праћења животног циклуса горива у односу на производњу гасова са ефектом стаклене баште. Такође, успостављају се и критеријуми за смањење производње гасова коришћењем биогорива.

Сажетак ▼

У раду се разматрају питања везана за правне основе одговорности у систему мера заштите животне средине. Методом анализе законских инструмената закључује се да класични правни принципи о одговорности за насталу штету у овој сфери, у савременим условима, нису могли да пруже адекватну заштиту. Нове и ефикасније основе одговорности показале су се неопходним. Принципи „загађивач плаћа” и „договори о зеленој потрошњи”, који су у већини националних законодавстава преузети из међународних инструмената, представљају један посебан вид објективне одговорности који, у својој основи, не подразумева узрочну везу између оператера и штете. Иако овај нови вид одговорности укључује и одређене сегменте пореске политике и економских мера, показало се да он има и логику свог правног постојања и економску оправданост.

Сажетак ▼

Угрожавање животне средине различитим недозвољеним радњама велики је проблем савременог друштва. Многи такви проблеми довели су до тога да је заштита животне средине постала преокупација савременог човека, а људска права и право на животну средину постали нераскидиво повезани. Утицај нелегалних активности које се подводе под овај појам превазилази границу угрожавања саме животне средине и доводи до последица ширег друштвеног и економског карактера, што се негативно одражава на целокупан друштвени развој. Имајући у виду велики значај уређења, унапређења и заштите животне средине, међународна заједница поставила је правне стандарде у овој области које су земље дужне да имплементирају у своја национална законодавства. У вези с тим и Европска унија је знатан део својих активности усмерила на организовање система одржавања, развоја, унапређења и заштите животне средине. Активности Европске уније на овом пољу, нарочито кривичноправна заштита животне средине на нивоу ЕУ, предмет су анализе овог рада. Посебан акценат стављен је на анализу Директиве 2008/99/EC о заштити животне средине путем кривичног права.

Сажетак ▼

Проблеми спречавања и сузбијања еколошког криминалитета у Републици Србији постоје и трају већ веома дуго. Еколошки криминалитет један је од новијих феномена савременог света, који представља велику опасност по безбедност људи, других живих бића и еколошког богатства којим располаже планета Земља. Овај облик криминалног насиља у новије време постао је један од најопаснијих облика криминалитета који се шири и повећава из дана у дан. Међутим, екологију угрожавају и животну средину загађују и друге активности. Законска норматива и регулатива није испунила очекиване резултате јер није у потпуности решила овај феномен. Поред правне нерешености, проблем се појављује и непоштовањем постојеће законске регулативе, а судски и безбедносни органи немају адекватне механизме за спречавање и сузбијање овог феномена.

Сажетак ▼

Делатности којима човек повређује, уништава, оштећује, загађује или угрожава животну средину резултат су свесног пропуштања или непримењивања правила, техничких упутстава и стандарда у руковању са бројним опасним изворима енергије и сировина, односно при руковању или поступању на други начин са опасним уређајима – чиме се стварају услови за ризик од акцидената разних врста, обима и димензија, захватајући одређени простор и све што се у њему нађе, у зони дејства овако проузроковане опасности. Такве делатности појединаца и група, па чак и читавих држава представљају недозвољена, забрањена и кажњива, односно деликтна понашања или деликте. Пошто се ради о недозвољеним понашањима у области уређења, чувања, унапређења и заштите човекове животне и радне средине у широј или ужој околини, то се све ове врсте деликата могу назвати еколошким деликтима. Зависно од обима и интензитета проузроковане последице на животну средину, предузете делатности, својства учиниоца деликта и прописаности одређеног понашања у законима и другим подзаконским актима општег карактера, те врсте прописаних санкција, разликује се више еколошких кривичних дела (основних и споредних), а у раду се говори о теоријским и практичним карактеристикама еколошких кривичних дела из споредних закона.

Сажетак ▼

Еколошко право као засебна грана права у последњим деценијама доживљава развој који прати значај заштите животне средине. Реч је о посебном људском праву, са одговарајућом заштитом, на националном, комунитарном и међународном нивоу. Правна регулатива подразумева висок степен усклађености и посебну улогу правосудног система, и то са превентивном и репресивном функцијом. Уобличава се еколошко казнено право са специфичним облицима одговорности у казненим поступцима. Ratio legis казненоправне заштите животне средине део је испуњавања одређених међународноправних обавеза државе. О свему томе грађани имају право да буду обавештени, уз могућност да и сами утичу на заштиту животне средине, пријављујући повреде уколико постоје, и да приступе правосуђу, уколико су им та права повређена.

Сажетак ▼

Мада Конвенција и протоколи уз њу не садрже изричите одредбе у вези са заштитом човекове околине, Суд заштиту пружа на индиректан начин, најчешће кроз члан 8. Конвенције штитећи право на поштовање приватног и породичног живота, али и кроз друге одредбе (на пример, члан 2. или 6. и 13. Конвенције). Приликом испитивања представки у вези са заштитом човекове околине Суд ће се бавити утврђивањем чињенице мешања у конкретно право, те утврђивањем питања да ли је постигнута правична равнотежа између интереса заједнице и делотворног уживања права на поштовање дома и приватног и породичног живота. У случају налажења да нека представка није основана Суд ће се руководити аналогном применом члана 8. став 2. Конвенције. Држава у вези са заштитом човекове околине има извесне позитивне обавезе (да информише грађане о свим безбедносним ризицима по њихово здравље и живот, што може бити подведено и под члан 10. Конвенције, да пропише одговарајући правни оквир за заштиту човекове околине и да примењује одговарајуће санкције према свима онима који нарушавају правне норме које се односе на заштиту човекове околине, што потпада под чланове 6. и 13. Конвенције)

Сажетак ▼

Као једна од основних компоненти и суштинских предуслова добробити животиња, здравље животиња заузима веома високо место међу приоритетима Европске уније. Поред изразито позитивних тенденција када је у питању креирање не само националних него и међнародних нормативних оквира за заштиту животиња на нивоу целе Европе, здравље животиња сматра се тако важним питањем и због његове блиске повезаности са здрављем људи. Свакодневна употреба производа анималног порекла за исхрану, одевање или медицинске третмане, директан или индиректан контакт са домаћим или дивљим животињама или кућним љубимцима, употреба животиња у научне и експерименталне сврхе, само су неке од ситуација у којима неадекватна здравствена заштита животиња може снажно погодити и угрозити живот, здравље и добробит људи, али и опстанак и одрживи развој привреде, односно њених грана као што су прехрамбена индустрија, сточарство, ловство, рибарство, туризам итд. Због тога Стратегија Европске уније за здравље животиња, упркос недостатку формалне правне снаге, снажно утиче на нормативне и практичне активности и Европске уније и њених чланица усмерене на заштиту, очување, надзор и превенцију у тој области. Имајући на уму напоре наше земље у процесу хармонизације еколошког законодавства са захтевима Европске уније и испуњења стандарда који се у тој сфери намећу, упознавање и критичка анализа одредаба овог стратешког документа представљају корисне припреме за његову имплементацију у будућности. Зато аутор овог рада настоји да представи садржину Стратегије Европске уније за здравље животиња, мотиве за њено усвајање, њене циљеве као и планиране методе за њихово спровођење. Такође, аутор пореди одредбе ове Стратегије са новоусвојеном Стратегијом Европске уније за добробит животиња, и указује на могуће тенденције у развоју политика земаља чланица Европске уније у области здравља и добробити животиња.

Сажетак ▼

Предмет овог рада биће расправа о односу човека према животињама кроз историју и статус животиња у ХХI веку, као и вечито питање – да ли су животиње објекти или субјекти права. Такође, рад анализира и повећану учесталост насиља над животињама, правне прописе у области њихове заштите и могућности за побољшање система и механизама за заштиту права животиња. Приказом неких решења у упоредном праву и њиховим упоређивањем са српским решењима, покушаћемо да одговоримо на питање које би кораке требало предузети да се побољша законски оквир у овој области.