Sažetak ▼

Zaštita i unapređenje životne sredine predstavljaju nužan uslov za uživanje osnovnih ljudskih prava, pre svega prava na život, ali i svih drugih ljudskih prava ekonomskog, socijalnog i političkog karaktera. Vremenom je u navedenoj oblasti počelo da se kristališe i posebno ljudsko pravo na adekvatnu životnu sredinu. U radu je razmatran koncept prava na adekvatnu životnu sredinu u pravnom sistemu Evropske unije sa aspekta Povelje o osnovim pravima u Evropskoj uniji, zatim iz perspektive prakse Evropskog suda pravde i Evropskog suda za ljudska prava, ali i na osnovu rešenja koja sadrži Konvencija o dostupnosti informacija, učešću javnosti u donošenju odluka i pristupu pravosuđu u vezi sa pitanjima životne sredine. Sa aspekta harmonizacije propisa Republike Srbije sa zakonodavstvom Evropske unije, prikazan je i sažet osvrt na regulisanje predmetnog prava u pravnim okvirima Republike Srbije. U okviru zaključnih razmatranja autori su sumirali sadržaj prava na adekvatnu životnu sredinu u pravnom sistemu Evropske unije i izneli određene sugestije čiji je cilj povećanja stepena zaštite predmetnog prava.

Sažetak ▼

U radu je ukazano na specifičnosti i karakter horizontalnog zakonodavstva Evropske unije (EU) u oblasti životne sredine u odnosu na ostalo zakonodavstvo i sa stanovišta ciljeva EU u oblasti životne sredine. Daje se prikaz osnovnih propisa Evropske unije (EU) horizontalnog karaktera. Ovo uključuje više različitih propisa koji se odnose, između ostalog, i na sledeće: procenu uticaja na životnu sredinu, stratešku procenu uticaja na životnu sredinu, učešće javnosti u odlučivanju, pristup informacijama u oblasti životne sredine, odgovornost za štetu u životnoj sredinu (građanskopravnu i krivičnopravnu), finansiranje u oblasti životne sredine, osnivanje i rad Evropske agencije za životnu sredinu, ustanovljavanje Evropskog registra ispuštanja i prenosa zagađujućih supstanci, ustanovljavanje Infrastrukture za prostorne informacije, rad inspekcije u oblasti životne sredine, itd. Pored toga, ukazuje se i na značaj horizontalnog zakonodavstva EU u kontekstu usklađivanja nacionalnih propisa Republike Srbije (RS) sa propisima EU.

Sažetak ▼

Vreme prošlo i vreme koje dolazi nameće nam obavezu da se odgovorno ponašamo prema prirodnom okruženju i prema društvu u celini. Obaveza koja je pred nama nije samo očuvanje prirodnih resursa i bogatstva u ime budućih generacija, već je ujedno i zahtev da promenimo dosadašnji odnos i navike u cilju održivog razvoja, i samim tim stvaranje kvalitetnijeg odnosa prema ekološkom razvoju zemlje. Održivi razvoj treba da obezbedi uslove u kojima će zaživeti primena standarda ekologije kao nauke. Promene u društvu neizbežan su proces, nastale kao prirodan proces, ili kao proces svesnih i nesvesnih ljudskih aktivnosti. Odnos promena u prirodi i održivog razvoja je specifičan. Taj odnos predstavlja potrebu da se zadovolje sadašnje materijalne i nematerijalne potrebe društva i da se očuvaju prirodni resursi, kultura i nasleđe za generacije koje dolaze. Proces održivog razvoja mora da se kreće daleko izvan jednostavnog očuvanje prirodnih resursa, on mora istovremeno da trasira put ekološkom razvoju, tj. da omogući ekonomski rast uz primenu standarda ekologije.

Sažetak ▼

Pravna zaštita životne sredine preduslov je zdravog i prosperitetnog društva i svih građana koji u njemu žive. Posebnost u zaštiti životne sredine ogleda se u razvijanju široke lepeze aktivnosti usmerenih na organizovanje sistema preventivnog reagovanja na izvore njenog ugrožavanja. No, kao po pravilu, preventivno delovanje nije uvek u stanju da obezbedi neophodan nivo zaštite osnovnih resursa koji čine zdravu životnu sredinu. Stoga je neophodno doneti adekvatne pravne instrumente kojima će biti unapređene zakonske mogućnosti za zaštitu životne sredine uključujući i sistem represivnih (krivičnopravnih) mera. Polazeći od značaja životne sredine za svaku državu članicu Evropska unija je pokrenula široki spektar aktivnosti radi podizanja nivoa kako normativne, tako i institucionalne zaštite. Srbija je nakon sticanja statusa kandidata za članstvo u Evropskoj uniji preuzela obavezu usklađivanja svog unutrašnjeg zakonodavstva sa evropskim instrumentima. Sledstveno tome, neophodan korak u susret članstvu u Evropskoj uniji odnosi se na implementaciju evropskih instrumenata kojima se reguliše pravna zaštita životne sredine. U tom delu, biće obuhvaćene osnovne grupe propisa kojima se uspostavljaju pravni okviri sadašnje ali i buduće pravne zaštite životne sredine. U skladu sa navedenim, autor će u radu, koristeći se adekvatnim metodološkim pristupom, ukazati na osnovne predmetne odrednice kojima se reguliše problematika zaštite životne sredine u evropskim instrumentima, sa osvrtom na mogućnosti njihove primene u nacionalnim zakonodavstvima.

Sažetak ▼

U radu će biti analizirane odredbe Lisabonskog ugovora koje se neposredno odnose na oblast životne sredine. Posebno se ukazuje na odredbe koje se odnose na ciljeve i nadležnost Evropske unije (EU) u oblasti životne sredine. Naglašava se značaj novih elemenata koje sadrži Lisabonski ugovor a koji su (ili mogu biti) od značaja za sistem zaštite životne sredine (međunarodnopravni subjektivitet EU, jačanje demokratskih kapaciteta EU i učešće javnosti, jačanje uloge nekih institucija EU, itd.). Osim toga, ukazuje se na odredbe Lisabonskog ugovora koje se odnose na druge oblasti od značaja za oblast životne sredine. Daje se opšti presek strukture propisa EU u oblasti životne sredine u okviru propisane nadležnosti ove organizacije. EU je u ovoj oblasti donela preko sedam stotina propisa kojima se na sistemski način uređuju pojedina pitanja u oblasti životne sredine. Osnovna teza koja će u radu biti obrazložena je da značaj Lisabonskog ugovora za Republiku Srbiju (RS) treba posmatrati u kontekstu modernizacije ciljeva nacionalne politike u oblasti životne sredine, nevezano (direktno) za dinamiku odvijanja procesa evropskih integracija RS. Ovakav stav zasnovan je na nekoliko argumenata: na univerzalnom karakteru vrednosti koje promoviše Lisabonski ugovor, potrebi intenzivnijeg uključivanja RS u međunarodnu saradnju, potrebi ostvarivanja funkcionalne saradnje RS sa EU, neophodnosti ostvarivanja ciljeva (savremene) nacionalne politike u oblasti životne sredine, itd.

Sažetak ▼

Povezanost između oporavka životne sredine i zdravlja ljudske populacije postala je očigledna i neizostavna u svim sferama delovanja ljudskog društva, čak i u onim oblastima koje su, do pre samo nekoliko decenija, zanemarivale njihov značaj. Međutim, pretnje po životnu sredinu i, kao posledica, ugroženo zdravlje ljudi, postavile su ovu povezanost u fokus zanimanja svih subjekata – ekonomskih, političkih i pravnih, na svim nivoima, na nacionalnom a naročito na međunarodnom nivou. Centar interesovanja ovog rada je instrument procene uticaja na zdravlje ljudi, koji ukazuje na povezanost principa, vrednosti i ciljeva politika EU. Procena uticaja na zdravlje ljudi je koncept koji gotovo uopšte nije zastupljen niti analiziran u domaćoj literaturi. Tokom svog postojanja instrument procene uticaja na zdravlje ljudi postepeno je uključen u nacionalne i međunarodne politike, kao i administrativne postupke. Njegov osnovni cilj je da donosiocima odluka omogući naučni, nezavisni i nepristrasni pristup u donošenju odluka, a u širem kontekstu, da omogući uključivanje principa zdravlje u svim politikama u sve značajne politike EU, uključujući i politiku zaštite životne sredine. Cilj ovoga rada je započinjanje diskusije o koristima i prednostima uvođenja procene uticaja na zdravlje ljudi u nacionalni pravni okvir, putem upoznavanja sa samim konceptom, razvojem i proceduralnim aspektima ovog instrumenta.

Sažetak ▼

Jednu od tekovina savremenog prava čini i pravo čoveka na zdravu životnu sredinu. Pored niza međunarodnih standarda ovo pravo je u Republici Srbiji garantovano i u Ustavu. Ono je proklamovano kao osnovno ljudsko pravo čija je zaštita dobila karakter ustavnog postulata. Tako Ustav Republike Srbije iz 2006. godine u članu 74. pod nazivom „Zdrava životna sredina” propisuje da svako ima pravo na zdravu životnu sredinu i na blagovremeno i potpuno obaveštavanje o njenom stanju. Koliki je značaj prava na dostupnost informacija o stanju životne sredine i učešća javnosti u procesu donošenja odluka u ovoj oblasti, kao i Ustavom garantovanog prava građana na obaveštavanje o stanju životne sredine govori činjenica da i Krivični zakonik iz 2006. godine u članu 268. pruža posebnu krivičnopravnu zaštitu, odnosno kažnjivost za krivično delo „povreda prava na informisanje o stanju životne sredine”. Prema zakonskom rešenju ovo krivično delo sastoji se u uskraćivanju podataka ili u davanju neistinih podataka o stanju životne sredine i pojavama koje su neophodne za procenu opasnosti po životnu sredinu i preduzimanje mere zaštite života i zdravlja ljudi protivno propisima. Od svih bivših jugoslovenskih republika, danas u sistemu krivičnog prava ovo krivično delo poznaje još samo Krivični zakonik Crne Gore iz 2003. godine. Na ovaj način stvoreni su svi potrebni uslovi za potpuno, kvalitetno i efikasno ostvarivanje i zaštitu prava na informisanje o životnoj sredini.

Sažetak ▼

Imperativ konstantne proizvodnje i potrošnje za posledicu imaju iscrpljivanje prirodnih resursa i stvaranje velike količine otpada. U radu se bavimo preispitivanjem uzroka rastućih ekonomskih, ekoloških i socijalnih problema. Pokušali smo da istražimo odgovornost pojedinca i/ili sistema kao i ulogu države u kontroli ovih procesa. Analizirali smo mehanizme i motive savremenog tržišnog načina privređivanja, sa ciljem da pokažemo kako vladajući ekonomski principi utiču na harmoniju ekosistema. Sprovedenim istraživanjem dolazimo do zaključka da je primirje i pomirenje ekologije i ekonomije ostvarivo i nužno kroz pojedine ustupke potonje.

Sažetak ▼

Segment svetskog tržišta u domenu zaštite životne sredine (engl.: environmental market) u savremenim uslovima dobija sve više na značaju kao potencijalni izvor rasta i razvoja. Ovo tržište prema nekim procenama predstavlja i do 10% ukupnog svetskog tržišta roba i usluga. Između međunarodne trgovine i zaštite životne sredine postoji međusobno uslovljena, uzročno-posledična veza. Značaj zaštite životne sredine sastavni je deo osnivačkih ugovora Svetske trgovinske organizacije (STO) kao centralne institucije multilateralnog trgovinskog sistema, a u okviru ove institucije 1994. godine osnovan je Komitet za trgovinu i životnu sredinu koji se stara da trgovinske barijere u ovoj oblasti budu primenjivane u skladu sa svim trgovinskim pravilima STO. Iako se u okviru STO ne vodi eksplicitna grupa trgovinskih barijera koje se primenjuju u oblasti zaštite životne sredine, ove barijere se u praksi mogu pojaviti u različitim formama. Problem trgovinskih barijera u obasti zaštite životne sredine (engl.: environmetal trade barriers) je u tome što njihova primena može da bude u skladu sa multilateralnim trgovinskim pravilima, a da je njihov isključivi cilj diskriminacija inostrane konkurencije, što se u naučnoj literaturi i praksi primene trgovinskih barijera naziva „zeleni protekcionizam” (engl.: green protectionism). Fenomen „zelenog protekcionizma” pokazao se kao sistematski problem naročito u uslovima svetske ekonomske krize. Predmet ovog rada jeste analiza regulisanja trgovinskih barijera u oblasti zaštite životne sredine, dok je cilj utvrđivanje kvaliteta i dovoljnosti tih pravila na multilateralnom planu. Preliminarni rezultati ukazuju na to da trgovinska pravila nisu dovoljna i da u okviru njih postoji prostor za zloupotrebu trgovinskih barijera pod izgovorom očuvanja životne sredine.

Sažetak ▼

Akcenat u ovom radu je na primeni koncepta finansiranja javno-privatnog partnerstva (JPP) u zaštiti životne sredine. Politika Evropske unije podvlači značaj primene JPP u sektorima kao što su: životna sredina, energija, saobraćaj i zdravstvena zaštita. Važno je da se identifikuje prava mera odnosa između javnog i privatnog kapitala i poveća transparentnost u odlučivanju. Ovaj rad, koji se nalazi unutar širokog dijapazona literature, fokusiran je na ključne pravne i finansijske aspekte finansiranja energetskih projekata. Svrha istraživanja je da se prezentuje jedan relativno zaokružen teorijski i praktični sistem pravno-finansijske problematike efikasnog finansiranja projekata energetske efikasnosti, sa fokusom na primenu koncepta javno-privatnog partnerstva. Tretirana materija bila je nedovoljno istraživana u dosadašnjoj praksi ekološkog menadzmenta, finansija i regulativnog okvira, kao jedna integralna problematika. U istraživačkom radu primenjen je metod studije slučaja na adekvatnom uzorku jedinica koje čine različite relevantne institucije. Sagledavanjem rezultata istraživanja došlo se do zaključka da bi istraživanoj temi trebalo posvetiti još veću pažnju koristeći koncept autora ovog rada. Predlog je da se ekološka retorika transformiše u konkretne akcije, kako u zakonodavnom domenu tako i u sferi finansiranja ekoloških projekata, koje zajedno vode ka uspešnoj primeni strategije energetike zbog jednostavnijeg pristupa fondovima Evropske unije.

Sažetak ▼

Ovaj članak namenjen je onima koji žele da se upoznaju sa opštim informacijama koje su vezane za stanje energetske efikasnosti u Republici Srbiji, mogućnosti za buduće unapređenje, usklađenost sa, pre svega evropskim, a zatim i globalnim normama, kao i potencijalima za investiranje u različite projekte u ovoj oblasti. Desktop istraživanjem obuhvaćeno je i analizirano oko 5.000 stranica različitog javno dostupnog materijala i dat osnovni uvid u stanje energetskih potencijala, stanja životne sredine i pravne regulative koja se odnosi na energetsku efikasnost i usklađenost iste u odnosu na referentnu legislativu Evropske unije. Za potrebe ovog rada istaknuti su samo najbitniji nalazi pravne analize. Članak nudi bazični pregled potrebnih podataka obrađenih na pristupačan način, jer se često dešava da se koncepti koji bi trebalo i koji bi čak i morali da budu jasni i nedvosmisleni svim građanima (a autori su jednoglasni u oceni da je tako i u slučaju energetske efikasnosti), često iznose šturim i/ili uskostručnim jezikom, što usporava implementaciju korisnih, a ponekad i neophodnih aktivnosti, projekata, planova, programa, koncepata i ideja. Dakle, namera autora nije bila da opišu i objasne sve o energetskoj efikasnosti i srodnim oblastima u Srbiji, već da prikupljajući javne, lako dostupne sekudarne, ali relevantne podatke, oslikaju „energetski efikasnu Srbiju” na način koji bi trebalo da posluži kao osnova za buduće istraživanje i delovanje.

Sažetak ▼

U članku je predstavljena Seveso II direktiva, čiji je cilj sprečavanje i ograničavanje posledica velikih industrijskih udesa. Cilj rada jeste da pokaže kako je sistem industrijske zaštite, postavljen ovom direktivom, na efikasan i precizan način postao čuvar ljudskog zdravlja i životne sredine od nesavesnog rukovanja opasnim materijama. Autor najpre analizira sadržinu Direktive na nivou EU, zadržavajući se pogotovo na njenim pravnim aspektima, gde kritikuje i pojedine slabosti, pre svega u vidu definisanja pojmova „velikog udesa” i pragova za opasnost opasnih supstanci, koji su ključni za razumevanje pravne tehnike izrade Direktive. Zatim, autor prelazi na pitanje transponovanja Direktive u zakonodavstvo Republike Srbije i konstatuje da je ono u potpunosti i na uspešan način izvršeno. U trećem delu rada, autor se bavi institucionalnim aspektima implementacije Direktive u praksi naše države, kritikujući komplikovanu mrežu upravnih tela koja na tom poslu rade, ali i iznoseći pohvale na račun pojedinih rešenja sadržanih u Strategiji Vlade RS za aproksimaciju u oblasti životne sredine. Pri tom autor daje i preglede rešenja koja su u implementaciji primenile neke druge evropske države kao moguće uzore našoj vlasti. Na kraju rada, autor se bavi predlogom Komisije EU o donošenju nove Seveso III direktive, koja će ukoliko bude usvojena zameniti postojeću, i konstatuje da su rešenja predviđena njome potpuno u skladu sa razvojem standarda zaštite životne sredine, od vremena donošenja sadašnje Direktive pa do danas.

Sažetak ▼

U politici zaštite životne sredine i održivog razvoja značajno mesto zauzima stvaranje odgovarajućih stručnjaka i razvoj obrazovnih profila koji će u narednom periodu biti neophodni za razvoj ekološki orijentisane proizvodnje hrane. Ovo je posebno važno za sistem visokog obrazovanja u Srbiji, koji mora da prati trendove evropskog obrazovnog prostora kako bi obezbedio kvalitetno priključenje naše zemlje Evropskoj uniji u bliskoj budućnosti. Poljoprivreda, kao jedna od ključnih privrednih grana Unije, ali i oblast od koje Srbija najviše očekuje u narednom periodu, zahteva posebnu pažnju i uspostavljanje novih standarda okrenutih prvenstveno zaštiti životne sredine i održivom razvoju. Zajednička agrarna politika (ZAP) je jedan od najstarijih i najrazvijenijih instituta Evropske unije koja još od 1962. godine reguliše poljoprivrednu proizvodnju zemalja članica. U protekloj deceniji pravac razvoja ZAP jasno se menja i orijentiše od podrške ekonomije obima ka održivom, sveobuhvatnom razvoju ruralnih područja i zaštiti životne sredine. Globalni rast cena hrane koji se očekuje u narednim decenijama predstavlja veliku šansu za zemlje proizvođače i izvoznice hrane, ali kako za Evropsku uniju, tako u još većoj meri za Srbiju, postavlja se imperativ obrazovanja adekvatnih stručnjaka u ovim oblastima.

Sažetak ▼

Ovim istraživanjem želeli smo da utvrdimo predložene mere koje se navode u Evropskom akcionom planu za hranu i organsku poljoprivredu (u daljem tekstu: Akcioni plan), koji je donela Evropska unija.2 U istraživanju smo koristili formalnopravni metod. Pri tome, utvrdili smo da se Akcioni plan bazira na zajedničkoj agrarnoj politici iz 2003. godine, u delu koji se odnosi na podršku održivom razvoju, te da promoviše proizvodnju visokokvalitetne hrane, koja je „prijateljska” prema životnoj sredini i tržišno usmerena. Uočeno je da se ovim dokumentom formulišu tri grupe mera: razvoj tržišta informisanjem potrošača, efikasnija javna podrška, i unapređenje standarda Zajednice u ovoj oblasti. U pogledu razvoja tržišta informisanjem potrošača, utvrđeno je da se to odnosi na aktivnosti koje su usmerene ka boljoj informisanosti potrošača o prednostima organske hrane, te da je u tom cilju predviđeno promovisanje posebnog logoa Zajednice, kao i promocije koje su usmerene ka specifičnim grupama potrošača. Postizanje efikasnije javne podrške planira se kroz usvajanje instrumenata i mera na nacionalnom nivou, u vidu akcionih planova, kao i razvojem istraživanja u ovoj oblasti. Osim toga, Komisija planira da unapredi standarde o organskoj poljoprivredi tako što će obaviti potpunu harmonizaciju sa međunarodnim standardima u ovoj oblasti. Ovaj strateški dokument donet je u formi komunikacije, pa nije objavljen u Službenom glasilu Evropske unije.

Sažetak ▼

Voda je uslov života na Zemlji. Kao veoma važno javno dobro, voda mora da bude osnovno pravo svakog čoveka. Intenzivna upotreba hidroloških resursa obezbeđuje ekonomski prosperitet i razvoj, dok ekologija već postavlja niz aktuelnih naučnih i praktičnih problema. U ovom slučaju to je osnovni element strategije zaštite voda. Ekonomska cena vodnih resursa, uključujući i zaštitu voda, mora biti osnova nove strategije i pristupa za zaštitu životne sredine. Članice EU regulisale su problem zaštite voda kroz niz direktiva. Najvažnija je Okvirna direktiva o vodama, koja objedinjuje sve ostale direktive u oblasti voda i zaštite voda. Srbija je donela novi Zakon o vodama usklađen sa evropskim standardima u oblasti voda i zaštite životne sredine. Sve zemlje u regionu uskladile su svoje nacionalne zakone, propise, institucije i standarde u oblasti voda i zaštite životne sredine sa propisima Evropske unije.

Sažetak ▼

Okvirna direktiva o vodama (ODV) predstavlja osnovni pravni akt koji definiše zaštitu i očuvanje vode u Evropi i obezbeđuje njeno dugoročno i kvalitetno korišćenje, kroz tačno utvrđene standarde koje zemlje članice moraju dostići do utvrđenih datuma. Direktiva se odnosi na površinske, tranzicione, priobalne i podzemne vode. Zaštita vode u Republici Srbiji pravno je regulisana kroz Zakon o zaštiti životne sredine i Zakon o vodama. Zakon o zaštiti životne sredine je definisao donošenje Nacionalne strategije održivog korišćenja prirodnih resursa i dobara i Nacionalnog programa zaštite životne sredine kao osnovnih strateških dokumenata. Ovim zakonom uvodi se kategorija područja od posebnog državnog interesa u oblasti zaštite životne sredine. Vlada je nadležan organ koji propisuje kriterijume i određuje područje od posebnog državnog interesa u oblasti zaštite životne sredine, kao i visinu i način plaćanja naknade za zagađivanje životne sredine u ovim područjima. Zakon o vodama uređuje pravni status voda, integralno upravljanje vodama, upravljanje vodnim objektima i vodnim zemljištem, izvore i način finansiranja vodne delatnosti, kao i druga pitanja značajna za upravljanje vodama. Postojeća zakononodavna regulativa treba da predstavlja osnov za dalju pravnu nadogradnju u datoj oblasti, a sve u cilju obezbeđenja kvaliteta voda, upravljanja vodama, navodnjavanja i borbi protiv suša. Harmonizacija propisa u Republici Srbiji u oblasti zaštite voda sa pravom Evropske unije, koja se pre svega odnosi na proces intezivnije zaštite životne sredine, razvija se u pravcu usaglašavanja poimanja pravnog statusa vode kao strateškog resursa u Evropi.

Sažetak ▼

Trendovi u globalnoj ekonomiji u velikoj meri definišu trenutnu i buduću perspektivu ljudskog okruženja, prirodnih resursa i opšteg koncepta zdravog življenja. Evropska unija je na globalnom nivou faktor koji uspeva da kroz niz različitih mera u zaštiti životne sredine, poštujući standarde u proizvodnji hrane kao i u sprovođenju mera za smanjenje efekta staklene bašte, nesumnjivo postane lider u svetu u pogledu regulative i sprovođenja mera u oblasti klime i energetske politike. U tom smislu, predmet ovog naučnog rada odnosi se na jednu od odredbi tzv. „Seta propisa EU u oblasti klimatskih promena i energetike” koji je usvojen 2009. godine, a kojom se sprovodi nova i veoma hrabra odluka za budućnost ne samo evropskog kontinenta, već i celog sveta. Poseban aspekt pažnje u ovom radu usmeren je na deo ovog Seta koji se odnosi na Direktivu o obnovljivoj energiji. Ova Direktiva bavi se svim pitanjima koja su od značaja u kontekstu obnovljivih izvora energije, a posebna pažnja posvećena je korišćenju biogoriva kao alternativnog vida energije. Rad analizira samo neka rešenja iz Seta propisa EU, i to ona koja se odnose na biogorivo, koje predstavlja energetsku budućnost. Imajući u vidu obim materije koja je predmet istraživanja, u ovom radu pažnja će biti posvećena najznačajnijim karakteristikama odredaba Seta pravila, kao i nekih novih rešenja koja su usvojena kroz Direktivu o načinu proizvodnje različitih vrsta goriva.

Sažetak ▼

Rad predstavlja prikaz i analizu Evropske direktive 2009/30/ES o sadržaju motornih goriva i uvođenju mehanizama za smanjenje efekata staklene bašte, u skladu sa zahtevima zaštite zdravlja i životne sredine. Direktivom se uspostavlja okvir kojim se države članice obavezuju da će na svojim tržištima dozvoliti promet benzina i dizel goriva koje zadovoljava ekološke specifikacije navedene u Aneksu I i II, kao i da će uspostaviti proces praćenja životnog ciklusa goriva u odnosu na proizvodnju gasova sa efektom staklene bašte. Takođe, uspostavljaju se i kriterijumi za smanjenje proizvodnje gasova korišćenjem biogoriva.

Sažetak ▼

U radu se razmatraju pitanja vezana za pravne osnove odgovornosti u sistemu mera zaštite životne sredine. Metodom analize zakonskih instrumenata zaključuje se da klasični pravni principi o odgovornosti za nastalu štetu u ovoj sferi, u savremenim uslovima, nisu mogli da pruže adekvatnu zaštitu. Nove i efikasnije osnove odgovornosti pokazale su se neophodnim. Principi „zagađivač plaća” i „dogovori o zelenoj potrošnji”, koji su u većini nacionalnih zakonodavstava preuzeti iz međunarodnih instrumenata, predstavljaju jedan poseban vid objektivne odgovornosti koji, u svojoj osnovi, ne podrazumeva uzročnu vezu između operatera i štete. Iako ovaj novi vid odgovornosti uključuje i određene segmente poreske politike i ekonomskih mera, pokazalo se da on ima i logiku svog pravnog postojanja i ekonomsku opravdanost.

Sažetak ▼

Ugrožavanje životne sredine različitim nedozvoljenim radnjama veliki je problem savremenog društva. Mnogi takvi problemi doveli su do toga da je zaštita životne sredine postala preokupacija savremenog čoveka, a ljudska prava i pravo na životnu sredinu postali neraskidivo povezani. Uticaj nelegalnih aktivnosti koje se podvode pod ovaj pojam prevazilazi granicu ugrožavanja same životne sredine i dovodi do posledica šireg društvenog i ekonomskog karaktera, što se negativno odražava na celokupan društveni razvoj. Imajući u vidu veliki značaj uređenja, unapređenja i zaštite životne sredine, međunarodna zajednica postavila je pravne standarde u ovoj oblasti koje su zemlje dužne da implementiraju u svoja nacionalna zakonodavstva. U vezi s tim i Evropska unija je znatan deo svojih aktivnosti usmerila na organizovanje sistema održavanja, razvoja, unapređenja i zaštite životne sredine. Aktivnosti Evropske unije na ovom polju, naročito krivičnopravna zaštita životne sredine na nivou EU, predmet su analize ovog rada. Poseban akcenat stavljen je na analizu Direktive 2008/99/EC o zaštiti životne sredine putem krivičnog prava.

Sažetak ▼

Problemi sprečavanja i suzbijanja ekološkog kriminaliteta u Republici Srbiji postoje i traju već veoma dugo. Ekološki kriminalitet jedan je od novijih fenomena savremenog sveta, koji predstavlja veliku opasnost po bezbednost ljudi, drugih živih bića i ekološkog bogatstva kojim raspolaže planeta Zemlja. Ovaj oblik kriminalnog nasilja u novije vreme postao je jedan od najopasnijih oblika kriminaliteta koji se širi i povećava iz dana u dan. Međutim, ekologiju ugrožavaju i životnu sredinu zagađuju i druge aktivnosti. Zakonska normativa i regulativa nije ispunila očekivane rezultate jer nije u potpunosti rešila ovaj fenomen. Pored pravne nerešenosti, problem se pojavljuje i nepoštovanjem postojeće zakonske regulative, a sudski i bezbednosni organi nemaju adekvatne mehanizme za sprečavanje i suzbijanje ovog fenomena.

Sažetak ▼

Delatnosti kojima čovek povređuje, uništava, oštećuje, zagađuje ili ugrožava životnu sredinu rezultat su svesnog propuštanja ili neprimenjivanja pravila, tehničkih uputstava i standarda u rukovanju sa brojnim opasnim izvorima energije i sirovina, odnosno pri rukovanju ili postupanju na drugi način sa opasnim uređajima – čime se stvaraju uslovi za rizik od akcidenata raznih vrsta, obima i dimenzija, zahvatajući određeni prostor i sve što se u njemu nađe, u zoni dejstva ovako prouzrokovane opasnosti. Takve delatnosti pojedinaca i grupa, pa čak i čitavih država predstavljaju nedozvoljena, zabranjena i kažnjiva, odnosno deliktna ponašanja ili delikte. Pošto se radi o nedozvoljenim ponašanjima u oblasti uređenja, čuvanja, unapređenja i zaštite čovekove životne i radne sredine u široj ili užoj okolini, to se sve ove vrste delikata mogu nazvati ekološkim deliktima. Zavisno od obima i intenziteta prouzrokovane posledice na životnu sredinu, preduzete delatnosti, svojstva učinioca delikta i propisanosti određenog ponašanja u zakonima i drugim podzakonskim aktima opšteg karaktera, te vrste propisanih sankcija, razlikuje se više ekoloških krivičnih dela (osnovnih i sporednih), a u radu se govori o teorijskim i praktičnim karakteristikama ekoloških krivičnih dela iz sporednih zakona.

Sažetak ▼

Ekološko pravo kao zasebna grana prava u poslednjim decenijama doživljava razvoj koji prati značaj zaštite životne sredine. Reč je o posebnom ljudskom pravu, sa odgovarajućom zaštitom, na nacionalnom, komunitarnom i međunarodnom nivou. Pravna regulativa podrazumeva visok stepen usklađenosti i posebnu ulogu pravosudnog sistema, i to sa preventivnom i represivnom funkcijom. Uobličava se ekološko kazneno pravo sa specifičnim oblicima odgovornosti u kaznenim postupcima. Ratio legis kaznenopravne zaštite životne sredine deo je ispunjavanja određenih međunarodnopravnih obaveza države. O svemu tome građani imaju pravo da budu obavešteni, uz mogućnost da i sami utiču na zaštitu životne sredine, prijavljujući povrede ukoliko postoje, i da pristupe pravosuđu, ukoliko su im ta prava povređena.

Sažetak ▼

Mada Konvencija i protokoli uz nju ne sadrže izričite odredbe u vezi sa zaštitom čovekove okoline, Sud zaštitu pruža na indirektan način, najčešće kroz član 8. Konvencije štiteći pravo na poštovanje privatnog i porodičnog života, ali i kroz druge odredbe (na primer, član 2. ili 6. i 13. Konvencije). Prilikom ispitivanja predstavki u vezi sa zaštitom čovekove okoline Sud će se baviti utvrđivanjem činjenice mešanja u konkretno pravo, te utvrđivanjem pitanja da li je postignuta pravična ravnoteža između interesa zajednice i delotvornog uživanja prava na poštovanje doma i privatnog i porodičnog života. U slučaju nalaženja da neka predstavka nije osnovana Sud će se rukovoditi analognom primenom člana 8. stav 2. Konvencije. Država u vezi sa zaštitom čovekove okoline ima izvesne pozitivne obaveze (da informiše građane o svim bezbednosnim rizicima po njihovo zdravlje i život, što može biti podvedeno i pod član 10. Konvencije, da propiše odgovarajući pravni okvir za zaštitu čovekove okoline i da primenjuje odgovarajuće sankcije prema svima onima koji narušavaju pravne norme koje se odnose na zaštitu čovekove okoline, što potpada pod članove 6. i 13. Konvencije)

Sažetak ▼

Kao jedna od osnovnih komponenti i suštinskih preduslova dobrobiti životinja, zdravlje životinja zauzima veoma visoko mesto među prioritetima Evropske unije. Pored izrazito pozitivnih tendencija kada je u pitanju kreiranje ne samo nacionalnih nego i međnarodnih normativnih okvira za zaštitu životinja na nivou cele Evrope, zdravlje životinja smatra se tako važnim pitanjem i zbog njegove bliske povezanosti sa zdravljem ljudi. Svakodnevna upotreba proizvoda animalnog porekla za ishranu, odevanje ili medicinske tretmane, direktan ili indirektan kontakt sa domaćim ili divljim životinjama ili kućnim ljubimcima, upotreba životinja u naučne i eksperimentalne svrhe, samo su neke od situacija u kojima neadekvatna zdravstvena zaštita životinja može snažno pogoditi i ugroziti život, zdravlje i dobrobit ljudi, ali i opstanak i održivi razvoj privrede, odnosno njenih grana kao što su prehrambena industrija, stočarstvo, lovstvo, ribarstvo, turizam itd. Zbog toga Strategija Evropske unije za zdravlje životinja, uprkos nedostatku formalne pravne snage, snažno utiče na normativne i praktične aktivnosti i Evropske unije i njenih članica usmerene na zaštitu, očuvanje, nadzor i prevenciju u toj oblasti. Imajući na umu napore naše zemlje u procesu harmonizacije ekološkog zakonodavstva sa zahtevima Evropske unije i ispunjenja standarda koji se u toj sferi nameću, upoznavanje i kritička analiza odredaba ovog strateškog dokumenta predstavljaju korisne pripreme za njegovu implementaciju u budućnosti. Zato autor ovog rada nastoji da predstavi sadržinu Strategije Evropske unije za zdravlje životinja, motive za njeno usvajanje, njene ciljeve kao i planirane metode za njihovo sprovođenje. Takođe, autor poredi odredbe ove Strategije sa novousvojenom Strategijom Evropske unije za dobrobit životinja, i ukazuje na moguće tendencije u razvoju politika zemalja članica Evropske unije u oblasti zdravlja i dobrobiti životinja.

Sažetak ▼

Predmet ovog rada biće rasprava o odnosu čoveka prema životinjama kroz istoriju i status životinja u HHI veku, kao i večito pitanje – da li su životinje objekti ili subjekti prava. Takođe, rad analizira i povećanu učestalost nasilja nad životinjama, pravne propise u oblasti njihove zaštite i mogućnosti za poboljšanje sistema i mehanizama za zaštitu prava životinja. Prikazom nekih rešenja u uporednom pravu i njihovim upoređivanjem sa srpskim rešenjima, pokušaćemo da odgovorimo na pitanje koje bi korake trebalo preduzeti da se poboljša zakonski okvir u ovoj oblasti.