Сажетак ▼

Према замисли Жана Монеа (Jean Monnet), једног од твораца Европских заједница, Европска комисија требалo је да буде специфичан наднационални орган. У пракси, Комисија поседује хибридне елементе обележене упливом утицаја влада држава чланица на њен састав. Чланове Комисије иницијално предлажу владе држава чланице, водећи рачуна да то буду стручне и непристрасне особе. За чланство у Комисији државе чланице кандидују искусне националне политичаре, који имају професионална искуства у вршењу функција министара или председника влада. Улога Европског парламента у поступку избора Европске комисије је по себи незаобилазна, будући да Европски парламент одобрава избор кандидата за председника и чланове Европске Комисије, али и за именовање Комисије у целини.

Сажетак ▼

Анонимност значи прикривање властитог идентитета. Анонимност штити од многих ствари, а углавном се користи под изговором заштите од евентуалне одмазде којој лице које нешто анонимно пријављаује или указује на проблем може бити изложено. С друге стране, анонимност штити и од одговорности, што значи да лице које нешто пријављује анонимно не може бити позвано на кривичну одговорност ако се установи да је његово пријављивање било лажно. Сходно изнесеном, анонимност се може посматрати као право и правна могућност пријављивања евентуалних незаконитости у раду појединих државних органа, функционера, политичких организација и томе слично, а такође може се посматрати као злоупотреба права јер се иза анонимности могу скривати крајње и злонамерне пријаве које немају логичко и истинито утемељење. Европска канцеларија за борбу против превара (ОЛАФ) јавно позива све заинтересоване држављане Европске уније да пријаве сваки облик преваре с циљем наношење штете неком лицу. Такође, позивају се Европљани да пријаве и неправилности у поступању. Као солуција даје се могућност анонимне пријаве, уз што прецизније навођење информација које су доступне. Дакле, анонимност се подстиче и њоме гарантује лицу које пријављује да ће уживати посебну заштиту. Питање злоупотреба се занемарује или намерно маргинализује.

Сажетак ▼

Сајбер ухођење, употреба дигиталне комуникације и технологије за узнемиравање, застрашивање или прогон другог појединца, представља негативну последицу технолошког развоја. У Европској унији недозвољено сајбер ухођење регулисано је оквирним законодавним актима, попут Директиве о е-трговини или Акта о дигиталним услугама. Суштински, међутим, ове активности у оквиру држава чланица Европске уније санкционишу се националним кривичним законодавствима. У сврху илустрације решења присутних у државама чланицама Европске уније, аутори ће у предметном раду анализирати Кривични законикАустрије. Кроз правна тумачење аустријског Кривичног законика аутори ће настојати да пруже објашњења о противправности сајбер ухођења као кривичног дела, дајући одређене закључке који се тичу бића овог дела, његових елемената, правних последица и кажњавања. У ширем контексту, аутори у раду анализирају изазове и ризике које са собом доноси развој дигиталних технологија. С тим у вези, аутори наводе чињенице да жртве сајбер ухођења често пате од анксиозности, поремећаја сна, ноћних мора или депресивних расположења, те да неретко мењају своје друштвено понашање које се манифестује кроз интровертност и пасивизацију која доводи до значајног пада њихових професионалних активности. Овакви психички поремећаји узрокују по правилу озбиљна оштећења здравља жртава овог кривичног дела, о чему сведоче и анализе присутне у здравственој пракси.

Сажетак ▼

Последњих година стране субвенције значајно су нарушиле унутрашње тржиште Европске уније (ЕУ). Оне су довеле до неравноправног тржишног надметања предузећа у различитим економским секторима, која су захваљујући страној финансијској помоћи остварила добит коју не би могла остварити у нормалним тржишним условима. Одобравање субвенција од стране трећих земаља одразило се нарочито негативно у поступцима јавних набавки, концентрацији капитала и преузимању стратешке имовине попут критичне инфраструктуре или иновационих технологија. Будући да се ниједан постојећи инструмент ЕУ о пружању државне помоћи није бавио конкретно овим питањем, посебно не питањем субвенционисаних инвестиција и финансијских улагања, и субвенција у области пружања услуга, било је нужно употпунити постојећу правну празнину усвајањем новог регулаторног оквира којим би се ово стање поправило. Комисија ЕУ, у мају 2021. године, изнела је стога предлог Уредбе о страним субвенцијама који су Европски парламент и Савет, након међусобног усаглашавања, усвојили у децембру исте године. Уредбом о страним субвенцијама утврђује се сет правила за ефикасније суочавање ЕУ са страним субвенцијама које изазивају дисторзије и подривају једнаке услове на њеном унутрашњем тржишту заснованом на конкурентној тржишној економији.

Сажетак ▼

У раду се истражује утицај прогресивног развоја међународног пореског права у оквирима Организацијеза економску сарадњуи развој (ОЕЦД) на пореско право Европске уније (ЕУ). Кроз анализу активности ОЕЦД-а у претходних неколико деценија, аутор долази до закључка да је ова организација дала велики допринос систематизацији и легислацији правила међународног пореског права, предњачећи по много чему испред Уједињених нација.Служећи се методомконцептуалне анализе порескоправног института „ерозије пореске основице и премештања добити“, аутор представља најновија правна решење која су предложена од стране ОЕЦД-а, а која су прихваћена на светском нивоу. Кроз компаративну анализу, аутор у раду испитује иоднос између општег анти- абузивног правила ОЕЦД-а против ерозије пореске основице и премештања добити и општег анти-абузивног правила прихваћеног у оквиру ЕУ. У закључном делу рада, аутор представља резултате анализе којима се утврђује да је у решавању проблема ерозије пореске основице и премештања добити, помоћу општег анти-абузивног правила, ОЕЦД извршила значајан, чак и пресудан утицај и на правила ЕУ. У том смислу, општи правни акт ЕУ у овој материјипредставља прилагођавањењеним специфичнимпотребама решења која су претходно била усвојена од стране ОЕЦД-а.

Сажетак ▼

У раду се разматра садржај Уредбе Европске уније 2018/848 о органској производњи. Кроз примену правне методологије, аутор настоји да објасни процесе и мере које су прописане овим регулаторним актом. Притом, кроз анализу текста Уредбе и обраду актуелних статистичких података, аутор посебну пажњу обраћа тумачењу правила о органској производњи. Органска производња има важну друштвену улогу, јер обезбеђује потражњу на тржишту специфичних производа намењених људској исхрани са истовремено високим нивоом биодиверзитета, очувања природних ресурса и примене високих стандарда добробити животиња. Уредба, поред општих правила о органској производњи, садржи и правила која се односе на период конверзије, забрану ГМО, правила о производњи биљака, стоке итд. Кроз интерпретацију наведених правила и правила везаних за означавање, сертификацију и службену контролу, аутор настоји да упозна ширу стручну јавност о неопходности усаглашавања домаћег законодавства са законодавством Европске уније (ЕУ) у области органске производње. Коначно, закључује да би транспоновањем решења садржаних у предметној Уредби, Република Србија била у могућности да се приближи јединственим европским стандардима у области органске производње и руралног развоја.

Сажетак ▼

Рационалан приступ савременој грађанској контроли безбедносног сектора представља веома битно питање за остварење благостања људи у нашем друштву. Имајући ово у виду, Скупштина Републике Србије, коју чине изабрани представници народа, морала би да сарађује веома блиско са Владом и органима и службама безбедности. Скупштина је одговорна за постављање правних оквира, регулисање буџетских средстава и надгледање рада целокупног безбедносног сектора. Извршавање наведених овлашћења морало би да се одвија по принципима узајамног поверења и јавног дијалога. Поред Скупштине, и Заштитник грађана (Омбудсман) као и независни медији морали би помоћи грађанима и њиховим политичким представницима својим правовременим и тачним извештавањем. Имајући у виду значај сектора безбедности у европској, али и у широј међународној заједници, свака држава би требало да настоји да правно уреди ову специфичну област. У том погледу, и аутори овог рада настоје да приближе одређена знања и професионална искуства широј читалачкој публици, не би ли тиме указали на важност система и принципа савремене грађанске контроле безбедносног сектора.

Сажетак ▼

У раду се анализира улога Српске православне цркве у актуелном политичком деловању Републике Србије. Кроз студију случаја, аутори испитују односе Српске патријаршије са Бугарском и Македонском православном црквом – Охридском архиепископијом. У том смислу, они настоје да осветле улогу Српске православне цркве на друштвене токове кроз један историјско-политички сиже. У том смислу, у раду се траже одговори на на питање – да ли је Српска православна црква de facto детерминатор политичких дешавања у Србији, односно да ли утиче на доношење државних одлукана спољнополитичком плану, укључујући и оне које се односе наполитичке процесе као што су европске интеграције?Кроз анализу актуелних политичких дешавања у односима са Бугарском и Северном Македонијом, аутори наглашавају важност недавно затвореног црквеног спора са Македонском православном црквом. Уједно, они изражавају и бригу поводом отворених питања која постојеизмеђу Београда и Софије не само о несагласности у вези аутокефалности Македонске православне цркве, већ и о другим битним политичким питањима.

Сажетак ▼

У предметном раду аутор ће изнети приказ стратегија запошљавања, које су саставни део политике запошљавања Европске уније (ЕУ) и стратегија запошљавања у систему Републике Северне Македоније. Циљ је да се кроз упоредноправну анализу, синтезу и дедукцију кључних докумената ЕУ и Републике Северне Македоније сагледају њихове предности и евентуални недостаци. Документарна основа коришћена у овом раду покрива широк спектар писаних докумената (стратегија), креираних од стране кључних институција ЕУ и Републике Северне Македоније, попут Стратегије за запошљавања младих кадрова и за запошљавање страних држављана у ЕУ и Стратегије запошљавања у Републици Северној Македонији за 2022–2027. У закључку аутор даје предикције о могућностима имплементације стратегија запошљавања, њиховој упоредивости и међузависности у контексту процеса европских интеграција Републике Севернe Македонијe.

Сажетак ▼

Смртоносни напад на животе ученика и особље у школи „Владислав Рибникар“ у Београду, 3. маја 2023. године, изазвао је протесте грађана, бригу родитеља и заједнице за безбедност ученика у школама у Републици Србији. Стручна и лаичка јавност одмах је поставила питање: Како и зашто се такав злочин догодио? Политичари су се одмах заклели да то више никада неће дозволити да се понови. Након неколико дана почела су да се постављају питања о безбедности ученика у школама и изводе закључци са тврдњама ко је одговоран.Питања и закључака је пуно – од тога да ли Србија има механизме да пружи безбедност школи, ученицима и особљу, до тврдњи, да се мора укључити физички приступ безбедности кроз претварање полиције у стражаре. Резултати истраживања криминалних догађаја у школама у Европској унији, и шире у свету, указују да није довољно претварање полиције у стражаре, већ да је потребна вишеслојност мера као елемената подршке у безбедносном процесу заштите: ученика, наставника, ненаставног особља, школе и њеног окружења. У Србији се не види да је понуђено неко друго решење, приступ или модел, осим два традиционална модела: „Моделафизичког рада полиције“ и „Модела стражарења полиције“. У раду се представља могућност изградње и успоставе следећих модела безбедности, и то: „Модела безбедне школе“, „Националног сервиса за безбедност ученика и школа“, „Националне асоцијације директора за безбедност школе“, „Канцеларије за безбедност ученика и школа“, на нивоу градова и локалних самоуправа и „Ревизора за безбедност школа на свим нивома, од националног, преко градског до локалног“. Притом се испитује и могућност усвајања посебних правних аката попут: „Декларације о безбедности ученика, особља и школе“, „Кодекса о безбедности школе“ и „Закона о безбедности школе“, као и других аката који би били нужни за очување безбедност и школа у Србији.

Сажетак ▼

Како апликације генеративне вештачке интелигенције улазе у општу употребу, а софистицирани системи и модели постају комерцијална роба, све је већи фокус на питањима регулисања (зло)употребе ове напредне технологије. Иако постоји велики број иницијатива, како на нивоу националних јурисдикција тако и на глобалном нивоу (предлози о међународним споразумима или оснивању међународног тела за надзор), до сада је само Европска унија учинила иоле озбиљан покушај да грађане заштити од ризика повезаног са коришћењем система вештачке интелигенције. У 2021. години Комисија је сачинила Предлог уредбе о вештачкој интелигенцији. Очекивања су да она почне да се примењује најраније од 2026. године, након што је формално усвоје Савет и Парламент. Међутим, до тада би модели вештачке интелигенције могли напредовати до непрепознатљивости. Предлог уредбе се разматра у целости, како би се указало на значај предметне материје и пружила основа за даља истраживања. Предочени су критички ставови изнети у литератури и назначени поједини недостаци у погледу садржине Предлога уредбе. Из анализе произилази да је окосница европског приступа у нормирању вештачке интелигенције двојака. С једне стране, ЕУ настоји да заштити основна права, етичка начела и води рачуна о правној сигурности и захтевима за транспарентношћу. С друге стране, очитава се и намера да Европа не заостаје у технолошком надметању на међународном плану, те се настојало да се не спута иновативни потенцијал и да европске државе остварују корист од нових технологија. Ова два приступа није увек могуће истовремено остварити у пракси.

Сажетак ▼

Директива о враћању илегалних миграната, усвојена од стране Европског парламента и Савета, има за циљ успостављање заједничких стандарда у поступцима враћања држављана трећих земаља који незаконито бораве у државама чланицама ЕУ. Циљ Директиве је да се повећа број спроведених одлука успостављањемефективне процедуре. Ипак, Директива предвиђа и ситуације у којима особа не може бити враћена услед ризика од повреде принципа забране протеривања. Једна од тих ситуација је када особе не могу бити враћене услед њиховог медицинског стања и недостатка здравствене заштите у држави порекла. С тим у вези, ауторка ће представити основне принципе Директиве о враћању, као и стандарде заштите Европског суда за људска права и Суда правде Европске уније поводом положаја поменутих лица. У раду су испитана питања која се односе на решавање правног статуса на основу Директиве о враћању и решења држава на националном нивоу. Друго, приказана је пракса Суда правде Европске уније у односу на процедурална права у погледу забране протеривања, као и имплементација стандарда на националном нивоу. На основу анализе првог питањаможе се уочити да је Суд правде Европске уније искључио могућност пружања супсидијарне заштите истакавши да државе немају обавезу пружања боравишне дозволе, чиме је остављена могућност решавања правног статуса на националном нивоу. Анализа показује постојање неуједначене праксе при решавању статуса особа које дуготрајно не могу бити враћене, као и недостатак омогућавања трајне заштите. Други део анализе доводи до закључка да постоје позитивне промене у унапређивању процедуралних права, али и да недостаје примена принципа забране протеривања пре спровођења одлуке о враћању

Сажетак ▼

У оквиру Европске уније (ЕУ) слобода кретања грађана представља један од „камена темељаца“ њеног правног поретка. Међутим, за ЛГБТ особе ово зајемчено право није у потпуности остварено. Различите законске регулативе о родитељским правима за истополне парове могу изазвати проблеме када се породице преселе у другу државу чланицу ЕУ која не препознаје истополну заједницу у свом законодавству. Деца из ових породица могу се наћи у неповољнијем положају, а правни статус родитеља може бити нејасан. Само мали број држава признаје пуна родитељска права за истополне заједнице. Овај рад испитује положај деце из истополних заједница у праву ЕУ, усмеравајући пажњу на њихово право на слободу кретања и спајање породице и остваривање породичних веза. У чланку се анализира пракса Суда ЕУ по овим питањима, а нарочита пажња придаје се случају В.М.А. који представља прекретницу у признању права деце из истополних породица да оба родитеља буду уписана у матичну књигу рођених. На крају анализе аутор указује на могуће даље правце реформе положаја деце из истополних заједница у комунитарном праву ЕУ и значају ове теме за Републику Србију.