Право на приступ суду (кратка историја једног неписаног права)

Novaković Milica (Pravni fakultet Univerziteta u Beogradu), milica.novakovic@mids.ch

Скоро педесет година је прошло откако је Европски суд за људска права (Европски суд, ЕСЉП), донео пресуду у предмету Голдер против Уједињеног Краљевства. Пресуда у овом предмету сматра се једном од прекретница у пракси Европског суда: предмет спора је било право које није изричито нормирано чланом 6. став 1. Kонвенције за заштиту људских права и слобода (Европска конвенција, ЕКЉП), па су методе тумачења ЕКЉПбиле екстензивно ангажоване у образложењу пресуде.Међутим, почев од ове пресуде Европски суд је проширио списак процесних гаранција које нису изричито обухваћене правом на правично суђење подводећи их под право на приступ суду. Устав Србије не нормира право на приступ суду, па и судска пракса лута у коначном одређењу појма права на приступ суду, мада и поред тог недостатка у бити пружа одговарајућу заштиту лицима којима је повређено ово право. Разматрајући развој праксе од случаја Голдер, ауторка сматра да право на приступ суду ваља тумачити у ужем и у ширем смислу, узимајући у обзир да ограничења и повреде овог правамогу потећи из материјалног и процесног права и да могу резултирати у арбитрарности рада домаћих судија, због чега би релевантне законодавне одредбе домаћег права којима се гарантује право на приступ суду требало да уваже све наведене аспекте.

Кључне речи: Право на приступ суду, право на правично суђење, Европска конвенција о људским правима, Европски суд за људска права, Устав Републике Србије, Уставни суд