УДК 341.231.14:179.7(4)
Библид: 1451-3188, 17 (2018)
Vol. 18, No 65, стр. 195-216
ДОИ:

Изворни научни рад
Примљено: 01 Jan 1970
Прихваћено: 01 Jan 1970

ЕУТАНАЗИЈА У ОКВИРУ ЕВРОПСКЕ КОНВЕНЦИЈЕ О ЉУДСКИМ ПРАВИМА

Regodić Aleksandra (Правни факултет Универзитета у Београду), aleksr.ius@gmail.com

У раду се говори о лишењу живота лица од стране лекара, а на изричит захтев пацијента због његовог тешког здравственог стања, као једном од облика еутаназије. Полази се од права на живот као основног људског права које обавезује државе да га заштите у оквиру своје надлежности. Међу ситуацијама у којима је лишење живота дозвољено, члан 2 Европске конвенције о људским правима не наводи еутаназију. Стога, активна директна и добровољна еутаназија је забрањена у већини националних правних система. Ипак, са напретком медицине расправа о еутаназији временом добија нову димензију. У раду се износи мишљење да државе легализацијом еутаназије, под строго прописаним законским условима, делују у предвиђеним међународним оквирима. У прилог томе, констатује се да се у обзир мора узети и квалитет живота као део члана 8 Европске конвенције којим се предвиђа право на поштовање приватног живота. Управо је принцип ограничене аутономије главни аргумент присталица озакоњења еутаназије. Ментално способан пацијент, дакле, има право да одлучи о окончању свог живота. Од лекара се захтева да усклади своје односе са неизлечивим болесником према његовим интересима. Држава мора прописати јасне услове и правила процедуре и успоставити снажан механизам надзора у циљу спречавања злоупотребе.

Кључне речи: право на живот, обавезе државе, легализација еутаназије, принцип аутономије, Европска конвенција о људским правима