Сажетак ▼

Трампова администрација ослободила јемеђународне односе формалних обавеза поштовања међународног права и начела међузависности држава. У таквом новом свету интересног реализма, Европска унијамора да се лиши правног идеализма и наивности, односно да пројектује своју моћ. Европи је потребнa јача унутрашња економска кохезија, ефикаснији модел доношења одлука, али и очување самосталности и културе европских народа. Заштита од миграција са афричког континента, чија популација вртоглаво расте, подразумева увећање наталитета. Европска самосталност пак претпоставља улагање у нове технологије и сопствено наоружање. Пред Унијомсе тако налази низ нерешених питања како би се коначно заокружила и постигла стратешка стабилност и аутономија. Међу тим питањима је и процес европских интеграција, а пријем држава са Западног Балкана под европско окриље има суштински економски, политички и безбедносни значај. Међутим, због одсуства реформе уставног поретка, Европска унија није успела да заврши овај посао. Данас се појављују различите опције у вези са пријемом нових држава чланица, попут оног о чланству без права вета.

Сажетак ▼

Трговински конфликти Сједињених Америчких Држава (САД) са Кином убрзали су потребу у Европске уније (ЕУ) за већом самодовољношћу у кључним секторима. Нови Закон о индустријском убрзању, који је усвојила Европска комисија у марту 2026. године, одредиће да ли индустријска политика „Произведено у ЕУ“ (Made in EU) може, избегавајући протекционистичке замке пре свега према Кини, олакшати сарадњу са трговинским партнерима. Циљ је подршка производњи у ЕУ, али би партнерима у оквиру споразума о слободној трговини, као и потписницима Општег споразума о јавним набавкама СТО, било омогућено да учествују у јавним набавкама чланица ЕУ. Смањење ризичног ослањања на Вашингтон прати покушај отварања нових могућности приступа тржишту за ЕУ. Поред више од 40 трговинских споразума које Европска унија већ има закључене са својим партнерима, у току су преговори о закључивању нових. Међу најзначајнијима су споразуми са Јужним заједничким тржиштем (MERCOSUR) и Индијом, који су потписани у јануару ове године. Ови споразуми шаљу снажан геополитички сигнал да земље учеснице желе да тргују и сарађују под предвидљивим и на правилима заснованим условима. ЕУ и њени економски партнери имају прилику да воде свет путемновогмултилатерализма. Идеално би било да земље осмисле нова правила о субвенцијама и економској безбедности, док би истовремено продубиле сарадњу у области ретких земних елемената и критичних материјала у оквиру Светске трговинске организације (СТО), или на основу плурилатералних аранжмана, чиме би се повећала отпорност у глобалним ланцима снадбевања. Да би остала поуздан партнер, ЕУ мора остати отворена. Стога би нова индустријска политика која тежи јачању конкурентности европске индустрије, убрзавању зелене транзиције и подстицању страних инвестиција, требало да будефлексибилнија када су у питању бројни административни захтеви или пак жеља за пуним реципроцитетом у јавним набавкама.

Сажетак ▼

Дигитална трансформација правосудних институција представља један од најзначајнијих процеса савременог развоја европског правног простора, будући да примена информационо‐комуникационих технологија суштински утиче на ефикасност, транспарентност и доступност правде. У раду се анализирају европски стандарди дигиталне комуникације у правосуђу, с посебним освртом на развој система e‑justice у државама чланицама Европске уније (ЕУ), и степен усклађености правосудног система Босне и Херцеговине са савременим европским тенденцијама у области дигитализације правосуђа. Посебна пажња посвећена је нормативном и институционалном оквиру ЕУ, стандардима електронске размене података, заштити података о личности и питањима сајбер безбедности у дигиталном пра восуђу. У раду се указује да дигитализација правосудних институција више не представља искључиво питање техничке модернизације, већ један од кључних предуслова ефикасне међународне правосудне сарадње и функционисања савременог концепта владавине права. Анализа показује да је у Босни и Херцеговини остварен одређени напредак у области e‑justice, али да су за потпуно усклађивање са европским стандардима неопходне даље нормативне, институционалне и техничке реформе.

Сажетак ▼

Критеријуми заштите животне средине, друштвених питања и управљања (ЕСГ критеријуми) представљају значајан инструмент одрживог, транспарентног и одговорног пословања у савременим правним и економским системима. У праву Европске уније (ЕУ), ЕСГ стандарди су развијени кроз свеобухватан нормативни оквир који обухвата нефинансијско извештавање, климатску политику и одрживо финансирање. Посебан значај имају прописи који уређују обавезе обелодањивања информација о утицају на животну средину, друштво и корпоративно управљање, као и механизми за подстицање зелених инвестиција. Предмет рада обухвата анализу ЕСГ критеријума у праву ЕУ и изазова хармонизације законодавства Републике Србије са правним тековинама ЕУ. У раду се указује на потребу даљег усклађивања домаћег правног оквира, нарочито у области транспарентности и одговорности привредних субјеката, као и на практичне изазове у примени прописа, укључујући ограничене институционалне капацитете и потребу за јачањем надзора. ЕСГ регулатива се сагледава као важан фактор у процесу европских интеграција и унапређења конкурентности привреде Републике Србије.

Сажетак ▼

У ери четврте индустријске револуције, подаци о личности постали су jедан од највреднијих ресурса дигиталне економије, али истовремено и једна од најрањивијих тачака приватности појединца. Њихово масовно прикупљање, алгоритамска обрада и глобални проток информација наметнули су потребу за чврстим и униформним правним оквиром, којиможе да одговори на изазове које традиционално право није предвидело. Овај рад анализира степен усклађености и кључне нормативне паралеле између правног оквира заштите података о личности у Европској унији (ЕУ) и Републици Србији. Централни предмет истраживања је однос између Опште уредбе о заштити података (General Data Protection Regulation – GDPR) и домаћег Закона о заштити података о личности (ЗЗПЛ) из 2018. године. Аутор полази од тезе да је Република Србија, у оквиру процеса европских интеграција, извршила екстензивну хармонизацију прописа, преузимајући основне концепте, начела обраде и права лица на која се подаци односе из европског модела. У првом делу рада разматрају се еволутивни процеси који су довели до усвајања актуелних прописа, док се централни део бави компаративном анализом института као што су начела обраде, правни основи и улога надзорних тела. Посебан акценат стављен је на институционални оквир, упоређивањем овлашћења Повереника за информације од јавног значаја и заштиту података о личности у Републици Србији са надзорним телима у државама чланицама ЕУ, уз осврт на значајне разлике у казненој политици и механизмима принуде. Завршни сегмент рада посвећен је изазовима прекограничног преноса података и перспективама Републике Србије у погледу добијања Одлуке о адекватности од стране Европске комисије. Закључна разматрања указују на то да, упркос високом степену нормативне усклађености, практична примена и обезбеђивање пуне ефективности права у Републици Србији и даље наилазе на изазове услед специфичних друштвено‐правних околности и административних капацитета.

Сажетак ▼

У овом раду представљени су главни елементи Уредбе којом се успоставља систем уласка/изласка (ЕЕS) за регистрацију података о уласку и изласку и података о одбијању уласка држављана трећих држава који прелазе спољне границе држава чланица Европске уније (ЕУ), и о одређивању услова за приступ ЕЕS‐у, а у сврху спровођења закона. Предметна Уредба има за циљ регулисање услова држављана трећих држава за улазак у државе чланице ЕУ, као и њихов излазак. Уредбом је успостављена електронска провера уласка и изласка држављана трећих држава уведеним системом на спољним границама Уније. Нова правила требало би да гарантују заштиту јавног реда, унутрашње безбедности и јавног здравља држава чланица ЕУ.

Сажетак ▼

Стандарди и нормативи Европске уније (ЕУ) представљају темељ успешног хотелијерског и ресторатерског пословања. Правилно дефинисани нормативи обезбеђују контролу трошкова, док стандарди гарантују уједначен квалитет услуге. Стандарди у хотелијерству и ресторатерству у ЕУ су кључни механизам за обезбеђивање високог квалитета услуга, безбедности хране и заштите потрошача. Кроз строге регулативе, категоризације и сертификате ЕУ гарантује уједначено корисничко искуство и одрживо пословање широм свог тржишта. Да би постала усклађена са стандардима ЕУ из области хотелијерства и ресторатерства, Србија треба да пренесе прописе ЕУ и обезбеди њихову потпуну примену. Ово подразумева да надлежни органи обављају инспекцију и надзор, као и да постоје потребне лабораторије. Такође, потребно је обезбедити да субјекти у пословању са храном (односно сви који производе, прерађују, размештају храну или су на неки други начин укључени у ланац), буду добро обучени и свесни своје одговорности. Нормативи у хотелијерству и ресторатерству у ЕУ нису дефинисани једним универзалним законом, већ представљају комбинацију обавезујућих регулатива (нпр. безбедност хране), добровољних стандарда (ИСО) и индустријских класификација (звездице за хотеле). Угоститељски објекти (хотели и ресторани) који примењују професионалне стандарде, постижу стабилно, профитабилно и дугорочно пословање.

Сажетак ▼

Украјина је претрпела значајна материјална разарања од почетка сукоба са Русијом 2022. године, због чега су јој потребна велика материјална средства да би одржала своју макрофинансијску стабилност. Омогућавањемакрофинансијске стабилности Украјине изузетно је важно за њену послератну обнову, због чега су Европски парламент и Савет 24. октобра 2024. године усвојили Уредбу 2024/2773 о успостављању Механизма за сарадњу у области зајмова и обезбеђивања пружања изузетне макрофинансијске помоћи. Кроз овај Механизам Европска унија (ЕУ) би требало да додели одговарајућа финансијска средстава Украјини. Поред држава чланица ЕУ и треће земље могле би узети учешће у финансирању послератне обнове Украјине. Међутим, одобравање зајмова и кредита подразумева испуњење одређених услова чије извршење треба да контролише Европска комисија. Њихово неиспуњавање могло би довести до прекидафинансирања. Неки од тих услова тичу се и окончања ратног сукоба са Русијом.

Сажетак ▼

Од оснивања до данас Европска унија (EУ) имала је више фаза развоја. Значајно је да је ова међународна организација прерасла у наднационалну заједницу држава које деле сличне погледе на међународну политику и безбедност. Процес стварања Заједничке спољне и безбедносне политике ЕУ (ЗСБП), као и у оквиру ње Заједничке безбедносне и одбрамбене политике (ЗБОП), почиње од Мастрихтског уговора, а наставља се кроз уговоре о функционисању ЕУ. Коначно, процес је употпуњен усвајањем Глобалне стратегије за спољну и безбедносну политику 2016. године. Заједничка безбедносна и одбрамбена политика ЕУ има своју војну и цивилну компоненту. Почев од 2003. године, прве цивилне и војне мисије ЕУ послате су у треће земље. Поред тога, сарадња са трећим земљама спроводи се кроз њихово учешће у цивилним и војним мисијама. На основу закључака Савета од 19. новембра 2018. године почиње јачање цивилног сегмента ЗБОП‐а. У раду се анализира правни положај и значај цивилних мисија ЕУ. Анализа укључује проучавање решења прихваћених у примарном и секундарном законодавству, као и расправу у вези постојећих мисија ЕУ. Закључак је да су цивилне мисије користан алат који ЕУ користи за сарадњу са суседним земљама, као и за јачање свог присуства у међународном окружењу. Имајући у виду да се мисије успостављају на захтев државе пријема, положај особља регулише се одговарајућим споразумима (SOMA). Укључивање Републике Србије у слање цивилних представника у мисије ЕУ допринело би њеном испуњавању претприступних обавеза из Поглавља 31, али и професионализацији њеног кадра. У изради рада коришћени су историјски и компаративни метод, те метод анализе садржаја правних аката.

Сажетак ▼

Овај рад разматра геополитички контекст функционисања Вишеградске групе, регионалног савеза четири средњоевропске државе – Чешке, Мађарске, Пољске и Словачке. Од оснивања 1991. године ова Група ради на плану јачања међусобне сарадње, европских интеграција и усклађивања политичких интереса унутар Европске уније (ЕУ). Посебан значај у оквиру међусобне сарадње има енергетска безбедност, која је у актуелном кризном амбијенту условљена антагонизмима између ЕУ и Руске Федерације. У раду се анализира платформа Зелене транзиције која поред техничких пропозиција укључује и широко концептуaлизован друштвени процес. Мултидисциплинарним приступом аутор настоји да разјасни зависност микрорегиона од руских енергената, структуру енергетских капацитета, инфраструктурне пројекте и диверсификације, као и социјалне ризике и импликације на процес енергетске транзиције. Актуелни темат бави се и анализомполитичких, социјалних и економских изазова, климатскимполитикама ифинансијскимпрограмима који треба да буду подршка у њиховом спровођењу. Циљ анализе је холистичко сагледавање позиција земаља Вишеградске групе (В4), са становишта реализације аутохтоне парадигме геостратегијских интереса и дугорочне енергетске безбедности. Кроз компаративни научниметод, аутор настоји да направи синтезу знања из ове области како би указао на њихов значај за Западни Балкан, и нарочито за Републику Србију. У раду се указује на унутрашње контрадикције у земљама Вишеградске четворке, које су нарочито изражене у актуелним геополитичким околностима које онемогућавају остваривање инклузивне енергетске перспективе.

Сажетак ▼

Рад анализира преусмеравање Европског мировног инструмента ка Украјини и његов значај за Републику Србију у контексту промене европског безбедносног окружења и све израженије геополитизације деловања Европске ЕУ (ЕУ). Полазећи од тога да је Европски мировни инструмент успостављен као ванбуџетски механизам Заједничке спољне и безбедносне политике (ЗСБП) за финансирање активности са војним и одбрамбеним импликацијама, рад испитује како је овај инструмент, кроз одлуке Савета и касније пратеће акте, постепено постао један од главних механизама војне и шире финансијске подршке Украјини. Анализа показује да се почетни општи оквир Инструмента, утврђен Одлуком Савета (CFSP) 2021/509, већ 2022. године конкретизује кроз помоћну меру за снабдевање Оружаних снага Украјине војном опремом и платформама намењеним за употребу оружане (смртоносне) силе, док се каснијим изменама повећава њен финансијски обим и проширује садржај подршке. Посебан значај има Одлука Савета (CFSP) 2024/890 којом се мења сам основни акт и уводи посебан наменски износ за Украјину, чиме се подршка Украјини више не појављује само као појединачна мера, већ као део ширег финансијског и институционалног преобликовања Инструмента. У раду се закључује да ова промена има значај и за Србију, јер указује на све јаче повезивање европских интеграција са спољнополитичким и безбедносним усклађивањем, посебно у односу на Украјину, Русију и нову одбрамбену агенду ЕУ.

Сажетак ▼

Корпоративна безбедност подразумева одговарајући традиционални друштвени приступ у заштити европских корпорација који се остварује обезбеђењем власништва, капитала и људи који га ставарују. Обезбеђење претпоставља мере превенције од свих облика деструктивних претњи у области пословања. У савременим европским условима пословања, корпоративна безбедност се издвојила као самостална пословна функција, равноправна са осталим кључним функцијама. Данашње пословање европских корпорација са собом носи одређени ниво ризика за корпорацију. Адекватно оцењивање ризика и упуштање у немилосрдну тржишну утакмицу, мери се са величинама као што је остварени профит, па из тог разлога улога корпоративне безбедности и процене ризика, са одговарајућим менаџерским знањима, представља темељ успешног пословног подухвата. Облици угрожавања безбедности могу бити различити, међутим специфичности наведене проблематике су индентичне мање‐више за све државе ЕУ, укључујући и државе Западног Балкана. Основни проблемзаштите компаније је тај што се облици угрожавања константномењају и трансформишу у друге облике претњи, оног тренутка када се пронађе ефикасан начин борбе противњих. Све то захтева висок степен материјалних издавања и нарочито велику способност разумевања ових појава. Велику улогу у оваквимактивностима има кризни менаџмент, који према европским стандардима мора да предвиди, реагује и регулише постојеће пословне проблеме.

Сажетак ▼

Деградација животне средине представља један од најсложенијих изазова који се данас поставља пред међународну заједницу. Срж проблема лежи у тензији између интереса држава да врше суверена права и интереса заштите животне средине. Начело no harm rule – у међународном еколошком праву функционише као техника за решавање ових сложених проблема, кроз разматрање и уравнотежавање датих интереса. Обавеза ненаношења штете, као неизоставни елемент овог начела, представља оперативни механизам којим се успостављају стандарди понашања које су држава дужне да поштују. Импликација овог приступа је да фокус није на заштити самог еколошког интегритета, већ на прагу штете и дужне пажње – стандарда који генерално нису довољноДеградација животне средине представља један од најсложенијих изазова који се данас поставља пред међународну заједницу. Срж проблема лежи у тензији између интереса држава да врше суверена права и интереса заштите животне средине. Начело no harm rule – у међународном еколошком праву функционише као техника за решавање ових сложених проблема, кроз разматрање и уравнотежавање датих интереса. Обавеза ненаношења штете, као неизоставни елемент овог начела, представља оперативни механизам којим се успостављају стандарди понашања које су држава дужне да поштују. Импликација овог приступа је да фокус није на заштити самог еколошког интегритета, већ на прагу штете и дужне пажње – стандарда који генерално нису довољно правно прецизирани. Ипак, хитност потребе за заштитом животне средине од деградације рефлектује битан тренд давања већег и привилегованијег значаја заштити еколошких вредности у односу на државно‐центричне интересе.

Сажетак ▼

Рад анализира разлоге због којих Европска група за територијалну сарадњу (ЕГТС), регулисана Уредбом (ЕЗ) бр. 1082/2006, а потом измењена и допуњена Уредбом (ЕУ) бр. 1302/2013, није постала оперативан инструмент интегрисаног територијалног управљања у Републици Србији. Чињеница је да Србија већ има општи правни оквир за сарадњу локалних самоуправа са партнерима из других држава, чији се унутрашњоправни основ налази у одредби члана 13. и члана 88б Закона о локалној самоуправи, а међународноправни у одредбама Протокола бр. 3 уз Европску оквирну конвенцију о прекограничној сарадњи који је Србија ратификовала 2018. године. Србија је потписала Европску оквирну конвенцију о прекограничној сарадњи између територијалних заједница или власти 29. маја 2015. године, а исту је ратификовала 2016. године, при чему је у изјави датој уз ратификацију предвидела да примена Конвенције зависи од претходног закључења међудржавних споразума, односно, у њиховом одсуству, од изричите сагласности влада заинтересованих држава, што се непосредно одражава на деловање јединица локалне самоуправе чије прекограничне активности остају условљене одобрењем државног нивоа власти. Акциони план за Поглавље 22, у мери 1.12, указује да Србији и даље недостаје основ за примену ЕГТС Уредбе, укључујући органе надлежне за њену примену, одобравање, регистрацију и публиковање, као и даље усклађивање са правилима која се односе на јавна средства, јавне набавке, ПДВ и царине. Коначно, кроз анализу се долази до закључка да би успостављање оперативног домаћег EГТС система Србији омогућило прелазак са ad hoc пројектне, на институционалну логику прекограничне сарадње, посебно у областима јавних услуга, транспорта, туризма, образовања и територијалног планирања.

Сажетак ▼

Од краја деведесетих година 20. века Европска унија (ЕУ) развија сопствене свемирске иницијативе и програме, попут Европског геостационарног навигационог система (EGNOS), Галилеа и Коперникуса, који имају за циљ да одговоре на потребе европских грађана, али и на захтеве јавних политика ЕУ. Да би се осигурао њихов континуитет и да би се побољшали постојећи свемирски капацитети у области пружања свемирских услуга и трансформације и развоја дигиталних и информационо‐комуникационих технологија, као и да би се омогућило испуњавање приоритета у областима климатских промена, транспорта, безбедности и одбране, ЕУ је 28. априла 2021. године донела Уредбу 2021/696 којом се успоставља европски Свемирски програм (EU Space Programme). Уредбом се утврђују циљеви Програма, буџет и облици финансирања за временски период од 2021. до 2027. године. Истовремено, Уредбом се успоставља и Агенција ЕУ за свемирски програм (EU Agency for the Space Programme – EUSPA), којом је замењена Европска агенција за глобалне сателитске навигационе системе (GNSS) основана Уредбом 912/2010 од 22. септембра 2010. године. У раду који следи разматрају се усвојена правна решења везана за Свемирски програм, као и овлашћења Агенције ЕУ надлежне за његово спровођење.

Сажетак ▼

У раду се анализира Институт за безбедност вештачке интелигенције Уједињеног Краљевства и Канцеларије Европске уније за вештачку интелигенцију, као два истакнута институционална одговора на изазове које доноси развој и примена ове напредне технологије. Полазећи од њиховог мандата, организационе структуре и инструмената деловања, рад анализира како ове две институције обликују разумевање ризика, приоритете јавних политика и практичне механизме надзора над развојем и применом напредних система и модела. Кроз компаративну анализу, рад показује да Институт за безбедност Уједињеног Краљевства делује пре свега као оперативно тело за техничку процену и тестирање система, у блиској сарадњи са индустријом, док Канцеларија Европске уније (ЕУ) има централну улогу у имплементацији регулаторног оквира и обезбеђивању усклађености са правилима. Посебно се разматрају импликације ових разлика на управљање ризицима, иновације и заштиту друштвених вредности. Истраживање ових институција представља важан чинилац за разумевање различитих савремених модела управљања вештачком интелигенцијом који су још увек у повоју. У раду се закључује да ефикасно управљање вештачком интелигенцијом захтева комбинацију техничке експертизе и регулаторне структуре, што отвара простор за даље институционално приближавање и међународну сарадњу.

Сажетак ▼

Развој генеративне вештачке интелигенције представља једну од најзначајнијих трансформација савременог медијског екосистема, посебно у области дистрибуције медијског садржаја. Док су традиционални модели дистрибуције били засновани на уређивачкој селекцији и институционално контролисаним каналима информисања, дигиталне платформе, претраживачи и алгоритамски системи данас преузимају улогу кључних посредника у процесу информисања јавности. У том контексту, генеративна вештачка интелигенција више не функционише искључиво као технолошки алат за аутоматизацију, већ постаје активан чинилац у процесима генерисања, филтрирања и дистрибуције медијских садржаја. Рад анализира на који начин европски регулаторни оквир, пре свега Акт о дигиталним услугама (Digital Services Act – DSA), Европски акт о слободи медија (European Media Freedom Act – EMFA) и Акт о вештачкој интелигенцији (Artificial Intelligence Act – AI Act), утиче на управљање дистрибуцијом медијског садржаја у дигиталном окружењу. Посебна пажња посвећена је питањима алгоритамске транспарентности, системских ризика, заштите уређивачке независности и означавања садржаја генерисаног употребом вештачке интелигенције. Теоријски оквир рада заснива се на савременим приступима медијском менаџменту, економији интернета и концептима алгоритамског „чувања капија“ у дигиталној јавној сфери. Анализа показује да генеративна вештачка интелигенција трансформише дистрибуцију медијског садржаја у сложен технолошко‐регулаторни систем, услед чега менаџмент медија добија нове задатке у области управљања алгоритамским процесима, примени етичких стандарда и очувању јавног интереса. Европски регулаторни оквир може допринети јачању транспарентности и заштити демократских вредности у дигиталном медијском простору, али истовремено отвара и питања нових облика концентрације технолошке моћи.

Сажетак ▼

Рад анализира утицај правних тековина Европске уније (acquis communautaire) на правни статус и заштиту српског историјског наслеђа на простору данашње Србије и Северне Македоније. У раду се даје осврт и на културно наслеђе у предјугословенском историјском периоду. Полазећи од међународноправног оквира јавне својине, рад испитује у којој мери европско право утиче на решавање питања која формално остају у искључивој надлежности држава. Централна хипотеза рада заснива се на ставу да Европска унија не уређује директно питања јавне својине, историјског и културног наслеђа, али кроз принципе правне сигурности, заштите својине и добросуседских односа обликује правни и преговарачки међународни оквир у коме се ова питања решавају. Рад показује да Европска унија има ограничене правне капацитете којима би се заштитило културно‐историјско наслеђе држава смештено у трећим државама. У контексту европских интеграција Србије, то се односи на њено културно‐историјско наслеђе смештено на подручју држава наследница бивше СФР Југославијe, чија су унутрашња законодавства „мање‐више“ усаглашена са европским и међународним стандардима. У циљу доследног правног регулисања свих отворених питања везаних за ово наслеђе, суседне државе би требало да ова питања регулишу дипломатским путем, кроз закључење билатералних споразума. Пример представља Северна Македонија на чијем подручју се налазе неки од важних делова српске историјско‐културне баштине, за чији статус би требало наћи адекватна правна решења.

Сажетак ▼

Чланак анализира Акциони план ЕУ за људска права и демократију (2020–2027), у контексту еволуције Европске уније (ЕУ) као нормативне силе у међународним односима. Полази се од тезе да је ЕУ током времена трансформисала своју спољну политику од претежно економски оријентисаног пројекта ка вредносно заснованом актеру, у којем људска права заузимају централно место. Посебна пажња посвећена је нормативном и институционалном оквиру Акционог плана, његовим кључним циљевима, као и новим приоритетима који укључују дигитална права, климатске промене и јачање демократске отпорности. Рад указује да Акциони план представља значајан покушај интеграције људских права у све сегменте спољног деловања ЕУ, али и да његова правна природа меког права и сложена институционална структура ограничавају његову ефективност. Посебно се наглашава јаз између нормативних амбиција и практичне имплементације, који проистиче из политичких разлика међу државама чланицама и конкуренције са геополитичким интересима. Закључује се да Акциони план јача нормативни оквир ЕУ, али да његов трансформативни потенцијал зависи од доследности примене и институционалне кохерентности.

Сажетак ▼

Члан 41(3) Повеље о основним правима ЕУ (ЕУ) гарантује право на надокнаду штете коју проузрокују институције или службеници ЕУ у вршењу својих дужности, у складу са општим принципима који су заједнички правима држава чланица. С друге стране, поставља се питање колико је ово гарантовано право заиста делотворно у пракси? Од ступања на снагу Лисабонског уговора, који је Повељу о основним правима учинио правно обавезујућом, Општи суд и Суд правде ЕУ настављају да примењују строге критеријуме одговорности, па захтеви за надокнаду штете остају ретко успешни пред судом. Овај рад критички процењује делотворност члана 41(3) Повеље о основним правима који, упркос томе што је уоквирен као „основно право“, има ограничен утицај због укорењене доктрине рестриктивне одговорности, према којој судови ЕУ дају предност институционалној дискрецији у односу на индивидуална права на надокнаду штете. Резултат тога јесте стални јаз између симболичке вредности члана 41(3) Повеље о основним правима и његове делотворности. Ипак, у неким од последњих случајева дошло је до извесног напретка пред Општим судом, о чему ће бити речи у овом чланку.

Сажетак ▼

Тематика положаја жена и родне (не)једнакости представља есенцијални изазов за све релевантне посленике, од античких времена и протеста римских жена до садашњег амбијента. Наведени феномени иницирају бројне контроверзе са експлицитним конотацијама у теорији и пракси појединих држава. Наш рад разматра утицајне постулате те проблематике у демократским и тоталитарним друштвима, полазећи од феминизма и аксиома да положај жена зависи пре свега од конгломерата политичких и социјалних слобода, а не искључиво од формалне законодавне регулативе. Методом анализе и синтезе актуелног темата у Републици Француској, Руској Федерацији и Саудијској Арабији указаћемо на специфичности родне равноправности у демократским и тоталитарним друштвеним творевинама. Когнитивна истраживања имплицирају да ауторитарни режими ограничавају еманципаторски потенцијал равноправности, сводећи га на симболичну, односно контролисану прагматичну реалност. Може се објективно констатовати да је једнакост жена у западним демократским друштвима (Француској) недовољно усаглашена са постојећом правном регулативом, због чега ЕУ представља важан катализатор за стварно, а не само формално остварење родне равноправности. С друге стране, у ортодоксним режимима (Русији и Саудијској Арабији) једнакост жена има ретроградне конотације, тако да је потребна извесна модернизација на плану заштите људских права, као и доследна примена међународних правних стандарда.

Сажетак ▼

Рад анализира улогу и домет одредбе о заштити националног идентитета из члана 4(2) Уговора о Европској унији (УЕУ), са посебним освртом на њен развој у пракси Суда правде ЕУ. Полазећи од претпоставке да национални идентитет не функционише као апсолутна граница примене права ЕУ, већ као правно релевантан аргумент који мора бити део функционалног судског дијалога, рад испитује однос између аутономије правних поредака држава чланица и захтева који произилазе из права ЕУ, нарочито у контексту слободе кретања, статуса грађанства и заштите основних права гарантованих Повељом о основним правима. У првом делу рада анализира се нормативни положај одредбе о заштити националног идентитета, њен развој, као и кључна доктринарна схватања о националном идентитету као конститутивном елементу европског правног простора. Посебна пажња посвећена je поступку претходног одлучивања и обликовању уставног дијалога између националних правних поредака и правног поретка ЕУ. Централни део анализе посвећен је пракси Суда правде ЕУ у предметима који се односе на прекогранично признавање личног и породичног статуса, нарочито у предметима који су дошли као резултат претходног питања судова источне Европе. Рад показује да у новијој судској пракси све израженије даје предност делотворном остваривању права која произилазе из статуса грађанина Уније и права гарантованих Повељом о основним правима ЕУ, док аргумент националног идентитета задржава ограничен самостални домет. Истовремено, указује се да Суд правде ЕУ, иако формално признаје значај члана 4(2) УЕУ, не развија довољно јасну методологију за одмеравање између заштите националног идентитета и захтева који произилазе из права ЕУ. У закључку се указује да будући развој односа између националног идентитета и права ЕУ у великој мери зависи од даљег развоја кооперативног судског дијалога између националних судова и Суда правде ЕУ. Рад заступа становиште да члан 4(2) УЕУ не треба посматрати као средство „бране“ праву Уније, већ као механизам кооперативног уставног дијалога који омогућава очување кохезије европског правног простора уз поштовање уставноправних специфичности држава чланица.