ЕВРОПСКЕ ИНТЕГРАЦИЈЕ У ДОКТРИНИ НЕМАЧКОГ УСТАВНОГ СУДА: ЧИЈА РЕЧ ЈЕ ПОСЛЕДЊА?

NOVIČIĆ Žaklina (Institut za međunarodnu politiku i privredu, Beograd), zaklina@diplomacy.bg.ac.rs

Предметни рад разматра проблематику европских интеграција у судској пракси Савезног уставног суда Немачке (Bundesverfassungsgericht). Анализа обухвата јуриспруденцију која је развијана према принципу првенства права Европске уније (ЕУ) у односу на национална права држава чланица, а од чијег апсолутног важења је Савезни уставни суд постепено одступио. Поменута пракса Савезног уставног суда датира још од средине седамдесетих година 20. века, а њоме је обухваћен читав низ случајева који су се тицали заштите основних људских права. Отуд је, путем резерве „све док” (Solange), Савезни уставни суд Немачке изградио праксу која му је послужила да након великих ревизија Оснивачких уговора ЕУ (из Мастрихта и Лисабона), приступи оспоравању деловања институција ЕУ. Кроз конструисање нових резерви – „уставни идентитет” и ultra vires, Савезни уставни суд је оспорио апсолутно првенство права ЕУ. Коначно, актуелни спорови пред овим Судом, везани за хитан програм откупа обавезница током пандемије од стране Европске централне банке, довели су до пресуде којом се деловање ове институцијe ЕУ, али и Суда правде, проглашава за деловање ultra vires. Ипак, актуелна немачка Влада дала је уверавање Комисији ЕУ да то неће бити преседан и да ће такав тренд бити заустављен. Одговор немачког Савезног уставног суда очекује се крајем 2022. године.

Кључне речи: ЕУ, Немачка, Савезни уставни суд, прекорачење надлежности, ultra vires, уставни идентитет, суверенитет, Европска централна банка