ЗАБРАНА ВРАЋАЊА ЗБОГ НЕАДЕКВАТНЕ ЗДРАВСТВЕНЕ ЗАШТИТЕ У ПРАКСИ СУДА ПРАВДЕ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

ĐUKANOVIĆ dr Anđela (Институт за међународну политику и привреду, Београд), andjela@diplomacy.bg.ac.rs

Примена принципа забране враћања (eng. non-refoulement) на случајеве у којима је реч о озбиљно оболелом лицу које се враћа у земљу у којој не постоје адекватна средства за лечење тог обољења, тек се релативно скоро развила, прво пред Европским судом за људска права, а потом и пред Судом правде ЕУ. Обухватање ових случајева подразумева и ширење принципа забране враћања, тј. поред уобичајеног везивања ризика од прогона за власти државе у питању, затим понекад и у случају лица која нису јавни званичници, и на уопштен ризик од социоекономских услова у земљи повратка. Међутим, будући да је трећа врста ризика врло уопштена, она се тумачи врло рестриктивно, везује се за изузетне околности, и убедљиве хуманитарне разлоге. Европски суд за људска права је у случају из скорашње праксе можда донекле појаснио конкретне околности примене принципа забране враћања у оваквим случајевима, а Суд правде ЕУ се у принципу ослањао на његову оскудну праксу. Суд правде ЕУ, додуше, захтева постојање намере да се неко лице лиши здравствене заштите, да би било могуће да добије супсидијарну заштиту у складу са Директивом 2011/95/EУ. Мада, уколико нема намере а постоје убедљиви хуманитарни разлози, таквом лицу треба дозволити боравак на територији државе чланице (тј. боравак без добијања супсидијарне заштите).

Ključne reči: Суд правде ЕУ, Европски суд за људска права, супсидијарна заштита, принцип забране враћања, људска права, здравствена заштита, азил