„ПРАВО НА ЗАБОРАВ“ И ОПШТА УРЕДБА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ 2016/679 О ЗАШТИТИ ПОДАТАКА О ЛИЧНОСТИ

Domazet Siniša (Факултет за студије безбедности, Универзитет Едуконс, Сремска Каменицa), sdomazetns@gmail.com
Skakavac Zdravko (Факултет за правне и пословне студије „др Лазар Вркатић“, Универзитет „Унион“, Београд), zskakavac@useens.net

Циљ истраживања представља анализа једног од најважнијих права загарантованих Општом Уредбом Европске уније 2016/679 о заштити података, а то је право на брисање (право на заборав). Истраживањем је утврђено да је право на брисање личних података установљено још у време важења Директиве 95/46/ЕЗ и случаја „Google vs. Шпанија“. Показало се да су након поменуте пресуде уследили бројни захтеви компанији Google за брисање података. Новом Уредбом право на брисање је проширено и детаљније уређено. Утврђено је да постоје одређене тешкоће у спровођењу овог права у пракси. Пре свега, поставља се питање на који начин ће се одредба о праву на брисање применити у случају нових технологија, као што су „блокчејн“ технологије. Друго, поставља се и питање на који начин ће се одредба о праву на брисање спровести у компанијама. Треће, питање је на који начин ће остваривање права запослених лица на брисање личних података утицати на пословање компанија. Најзад, посебно осетљиво питање у вези са правом на брисање личних података јавља се у сектору пружања здравствених услуга. Истраживањем је утврђено да је неопходна добра едукација грађана и ангажовање стручњака за област заштите података, али и за развијање интерних процедура за поступање по захтевима за брисање, укључујући и обезбеђење адекватних финансијсих извора. У раду су коришћени нормативни и правно-логички методи индукције и дедукције.

Кључне речи: право, безбедност, право на брисање, Европска унија, Република Србија