Сажетак ▼

У Европској унији (ЕУ), почев од 2016. године, САД се све више почињу перцепирати као недовољно поуздан савезник. Од тада ЕУ покреће низ сопствених одбрамбених иницијатива. Доласком Бајдена на власт у САД порасла је бојазан да би нова политичка констелација могла ослабити НАТО, па тиме и ЕУ. Са иницијативом „стратешке аутономије” ЕУ је наставила да унапређује своје одбрамбене способности по цену одређене дивергенције од САД. За последњих пар година ЕУ се често налазила на мети својих економских ривала (нпр. кроз разне забране увоза ЕУ производа). Отуд је Брисел морао активније да суделује у погледу безбедносних импликација кинеских инвестиција, као и унилатералних финансијских санкција САД (које погађају предузећа лоцирана у ЕУ). Нови прописи на нивоу ЕУ указују да Брисел покушава да одговори на изазове реал-политике, те спољна трговина (где се налази главна моћ ЕУ), постаје све више „наоружана”, с циљем ојачавања геополитичке улоге ЕУ на глобалном плану. Активнији ангажмaн Уније види се и по томе што ЕУ тренутно има чак 44 различита режима санкција, покривајући чак 32 земље. Наиме, и поред тога што ЕУ нема заједничке војне или обавештајне инструменте, њено значајно заједничко тржиште чини санкције привлачним инструментом за вршење геополитичких утицаја. Будући да је ЕУ препознала потенцијални ризик који происходи из технолошке конкуренције између великих сила, она је интензивирала мултилатералну сарадњу којим је остварила значајан напредак у области технологије, опорезивања, трговине, мобилности и безбедности. Мултилатералним и билатералним преговорима са кључним актерима светске политике, ЕУ је подстакла наду да би сарадњом са својим савезницима, али и стратешким ривалима, могла у перспективи остварити своје глобалне амбиције.

Сажетак ▼

У предметном раду аутор долази до закључка да Србија за Европску унију представља један изузетан геостратешки изазов и политички „Гордијев чвор”. Поменута ситуација утврђена је разматрањем постојеће констелације међународних односа и институционалне структуре Европске уније. Према ауторовом мишљењу, основни проблем новог проширења Европске уније произилази из чињенице да у државама чланицама влада уверење да би такво проширење на Западни Балкан могло оптеретити постојећи институционални систем и европске фондове. Стога се сматра да је потребна хитна унутрашња реформа како би се остварили услови за проширење на Западни Балкан. Иако је Европска унија у ранијем периоду остварила извесну добит кроз примену Споразума о стабилизацији и придруживању, тај напредак није сасвим задовољавајући да би заједничко тржиште Европске уније било проширено на овај регион. Дефицит европских средстава за развој и проширење Србију је преусмерио ка тржишту капитала Кине, Русије и Турске. За Европску унију такво репозиционирање није прихватљиво, али није ни крајње алармантно будући да и сама прихвата трговинску и привредну сарадњу са овим земљама. Оно што Европској унији смета јесте да се упливом страних директних инвестиција из поменутих земаља угрожава њена интересна сфера и сфера утицаја на Западном Балкану. Ове противуречности аутор ближе разматра у раду, износећи одговарајућу аргументацију о тренутној позицији Србије и перспективама за њено приступање Европској унији.

Сажетак ▼

Концепт европских интеграција представља есенцијални стратешки и развојни приступ европских држава. Изучавање овог концепта претпоставља утврђивање институционалног положаја Европске уније (ЕУ). Да би се тај положај могао адекватно утврдити, у предметном раду се анализирају неки од важнијих нормативних аката ЕУ и одредбе Лисабонског споразума. Поменутим приступом омогућава се сагледавање правнополитичког контекста европских интеграција, што је неопходно ради обезбеђења пуноправног чланства у ЕУ. Аутор сматра да је спровођење законодавства ЕУ једнако важно као и спровођење њених заједничких политика. Процес европских интеграција зависи од способности држава кандидата да реализују прихваћене међународне обавезе на правнополитичком плану. Због тога се за сваку државу која претендује за приступање ЕУ постављају два битна услова. Први се тиче уважавања правних стандарда, а други укључивања у институционалне политике ЕУ којe у савременим условима обележавају њене геополитичке тежње на глобалном плану.

Сажетак ▼

Правни поредак Европске уније представља динамичну структуру успостављену у складу са важећим нормама међународног јавног права. Међутим, сама Европска унија, која је основана међународним уговором њених држава чланица, представља атипичну међународну организацију. Због наднационалне надлежности које поседује, Европска унија се посматра кроз призму самодовољног режима, односно скупа правних правила који поседује извесну аутономију у односу на примену важећих норми и принципа међународног јавног права, које има претпостављено јединство као и друге области права, без обзира на специфичност децентрализоване међународне заједнице. У том смислу, функционисање Европске уније одвија се у складу са њеним прописима. У новијем периоду ова тема се анализира у контексту фрагментације међународног јавног права, која подразумева ситуације конфликта правила или система правила, девијацију институционалне праксе и губљење правне перспективе. Предметни чланак управо разматра на који начин европски интегративни процеси у свом правном устројству чине дезинтегративне процесе у односу на јединство међународног јавног права, односно колико интегративни процеси доприносе његовој фрагментацији. У анализи се прво полази од испитивања околности успостављања новог правног поретка: права Европске уније, а затим се анализирају мере Европске уније у светлу доприноса фрагментацији међународног јавног права у формалном и материјалном смислу. Потом се разматра општење Европске уније са другим субјектима међународног права у примени норми међународног права и извршавању међународних обавеза.

Сажетак ▼

Претпоставка невиности представља једно од основних права окривљеног у кривичном поступку. Њена суштина је у томе да ће се свако сматрати невиним док се његова кривица не утврди правоснажном одлуком надлежних органа. Предмет рада је приказ и анализа релевантних одредби Директиве ЕУ 2016/343 Европског парламента и Савета, од 9. марта 2016. године, о јачању одређених аспеката претпоставке невиности и права учествовања окривљеног у кривичном поступку. Примена расправног начела је нераздвојива од претпоставке невиности. Циљ рада је да се укаже на значај претпоставке невиности за савремени кривични поступак и прикажу домашаји права Европске уније у овој области, узимајући у обзир одредбе наведене Директиве.

Сажетак ▼

Пандемија вируса Covid-19 проузроковала је велику здравствену кризу која је умногоме изменила живот и навике целокупног човечанства. На нивоу ЕУ, свака држава чланица примењивала је рестриктивне мере којима је била ограничавана слобода кретања. То је било нужно како би се омогућио координирани одговор држава чланица на пандемију. Надлежни органи ЕУ истовремено су усвојили бројне препоруке у циљу усклађенијег приступа у управљању насталом здравственом кризом. Предметни рад је посвећен анализи Препоруке Савета ЕУ 2022/107 о координисаном приступу за олакшање безбедног и слободног кретања тoком пандемије Covid-19. Препоруком је измењена ранија Препорука 2020/1475. Предвиђене мере према Препоруци у први план стављају вакцинацију, тестирање и опоравак од болести Covid-19, а што се доказује издатом дигиталном Covid потврдом. Ова потврда је имала за циљ да олакша слободу и безбедност кретања унутар ЕУ без примене додатних рестриктивних мера. За грађане Србије, као земље кандидата за приступање ЕУ, овакав координирани приступ ЕУ у погледу обезбеђења слободе, такође је имао одређене последице.

Сажетак ▼

Кoнстaнтaн рaзвoj систeмa цивилнe зaштитe Eврoпскe уније (EУ) зaхтeвa унaпрeђeњe eврoпскoг зaкoнoдaвствa у склaду сa пoтрeбaмa eфикaснoг функциoнисaњa oвoг систeмa. Усвajaњeм aдeквaтних прaвних aкaтa EУ je oргaнизoвaлa и нa стaбилнe oснoвe пoстaвилa систeм цивилнe зaштитe нa свojoj тeритoриjи, oличeн у пoмeнутoм Meхaнизму цивилнe зaштитe Eвропске уније (European Union Civil Protection Mechanism – EUCPM). Meхaнизaм цивилнe зaштитe ЕУ прeдстaвљa oквир зajeдничкoг дeлoвaњa држaвa члaницa EУ прe и тoкoм вaнрeдних ситуaциja. Зaтo je нeoпхoднo унaпрeђeњe пoмeнутoг Meхaнизмa у циљу њeгoвoг нeсмeтaнoг функциoнисaњa и дeлoвaњa у случajу вaнрeдних ситуaциja. To сe oднoси и нa прaвнe aктe EУ кojимa сe рeгулишe функциoнисaњe oвoг Meхaнизмa. Прoмeнe у мeђусoбним oднoсимa члaницa EУ, тeхнoлoшки рaзвoj и климaтскe прoмeнe примoрaвajу EУ дa прилaгoђaвa свoje зaкoнoдaвствo нoвoнaстaлим oкoлнoстимa. Tимe сe oсигурaвa спрeмнoст EУ дa пружи брз и aдeквaтaн oдгoвoр у случajу вaнрeдних ситуaциja. Унaпрeђeњeм зaкoнoдaвствa EУ у oблaсти цивилнe зaштитe oсигурaвa сe мeђусoбнa усклaђeнoст у дeлoвaњу држaвa члaницa EУ у oблaсти цивилнe зaштитe. Зaтo je бригa EУ o функциoнисaњу пoмeнутoг Meхaнизмa вeoмa изрaжeнa, jeр je у питaњу oснoвни oквир зajeдничкe припрeмe и дeлoвaњa члaницa EУ прe, у тoку и нaкoн вaнрeдних ситуaциja.

Сажетак ▼

У овом раду аутор се бави резултатима хармонизације новог Закона о тржишту капитала Републике Србије са релевантном Директивом Европске уније (MiFID II). Из анализе произилази да спроведена хармонизација домаћег законодавства, са правом ЕУ у предметној материји, представља велики корак напред у даљем развоју српског тржишта капитала које је од виталног значаја за напредак српске привреде у целости. Рад је подељен у три целине. У првој целини разматра се тренутно стање регулативе тржишта капитала и указује се на неке кључне проблеме који су проистекли из праксе. У другој целини приказани су основни појмови и институти MiFID II, као и њене основне вредности. У завршном, и најзначајнијем делу рада, разматрају се институти који су имплементирани у нови закон о тржишту капитала у Републици Србији, даје се приказ њихових основних карактеристика, као и оцена постигнутих унапређења у односу на претходна законодавна решења.

Сажетак ▼

Тржиште некретнина у Србији доживело је експанзију у последњој деценији због појачаних грађевинских и инвестиционих активности домаћих и страних инвеститора, као и због појачане понуде стамбених кредита услед којих је дошло до пораста понуде и тражње, али и до раста цена непокретности. Новим тржишним тенденцијама прекинута је вишедеценијска стагнација тржишта непокретности, што је био добар показатељ остварене макроекономске и политичке стабилности. Међутим, на домаћем тржишту непокретности и даље недостаје шири избор финансијских и осигуравајућих производа/услуга, какви постоје на развијеним тржиштима некретнина попут САД, Канаде и Аустралије, или какви постоје на тржиштима некретнина у Европи. Један од таквих производа је и „обрнута хипотека”. У САД и ЕУ обрнута хипотека представља вид финансирања који је доста популаран будући да има двоструке ефекте на повећање финансијске моћи старије популације и развој банкарског сектора. С обзиром на то да овај финансијски производ није присутан у домаћој регулативи, у раду ћемо предочити његове основне карактеристике и указаћемо на позитивну праксу која постоји у неким европским земљама у вези са његовом имплементацијом, која може бити од значаја и за унапређење домаћег тржишта непокретности. Развој овог производа на домаћем тржишту претпоставља успостављање адекватног законодавног оквира и финансијског система који би омогућио оптималнији систем финансирања становништва.

Сажетак ▼

Секундарни стечајни поступак покреће се у земљи у којој стечајни дужник има сталну пословну јединицу и имовину. Овај поступак зависан је у односу на главни стечајни поступак који се води у земљи у којој дужник има средиште својих пословних интереса, односно где има седиште. Циљ истовременог вођења више стечајних поступака против истог дужника јесте испуњење начела јединства стечајне масе. Уредбом ЕУ 848/2015 којом се регулишу стечајни поступци, предвиђена је могућност непокретања секундарног стечајног поступка. У случају када се не покреће секундарни стечајни поступак, стечајни управник који је именован у главном стечајном поступку мора да пружи гаранцију повериоцима из те земље да ће се њихова потраживања намирити. Стечајни управник из главног стечајног поступка одлучује о покретању секундарног поступка. Исто тако, управник одлучује и о могућности да се, уместо секундарног, покрене неки други поступак који неће довести до гашења дужника, већ до наставка његовог пословања. У раду се испитује нужност покретања секундарног стечајног поступка у међународном стечају. Анализирају се ситуације кад неће доћи до његовог покретања, односно кад ће се покренути неки други поступак уместо секундарног. Анализирају се недостаци и предности покретања секундарног стечајног поступка, као и његова правна природа. На крају, посвећује се пажња и регулисању ове материје у стечајном законодавству Републике Србије.

Сажетак ▼

Задруге представљају јединствену комбинацију друштва лица и капитала, аутономне и утемељене привредне субјекте који се заснивају на демократском управљању и поштовању задружних вредности и принципа. Као и за остале привредне субјекте, тако и за задруге, данас важе посебна правила о ревизији, контроли и надзору пословања која су мање-више уједначена са правилима која се примењују на остале привредне субјекте. Предметни рад има за циљ да размотри различите концепте ревизије, контроле, управног и инспекцијског надзора пословања задруга у домаћем задружном праву, уз компарацију решења присутних у задружном праву неких од држава чланица Европске уније (ЕУ). Анализа полази од претпоставке да у националним законодавствима постоје уједначени приступи у регулацији пословних активности задруга. Детаљнији приказ регулаторног оквира садржаја и правне природе посебних облика ревизије и надзора задружног пословања у Србији, треба да укаже на одређене разлике које постоје између домаћег и европског права, а што може бити од значаја за даљу хармонизацију нашег задружног законодавства са правом ЕУ.

Сажетак ▼

Водни саобраћај је посебна грана привреде која доприноси укупном економском развоју државе. Због тога су изградња лука и увећање трговачке флоте стратешки циљеви сваке земље. Транспорт унутрашњим пловним путевима карактеришу поузданост, енергетска ефикасност и висок степен безбедности, али и могућност повезивања са другим привредним гранама и делатностима. Трговина и комуникација унутар и изван јединственог европског тржишта почивају на несметаном саобраћају. Ради олакшавања саобраћаја и повећања безбедности потребно је ускладити техничке услове који се бродарским друштвима намећу кроз правне акте Уније, међународне уговоре и национална права држава чланица, с циљем побољшања функционисања унутрашњег тржишта и задовољавања потреба грађана и компанија. Европска комисија подстиче коришћење унутрашњих пловних путева у транспортном систему због ниске емисије буке и уклањања преоптерећења на путној мрежи у европским регионима. Коришћењем историјског и метода анализе садржаја, у раду су приказани захтеви који се постављају пред чланице у погледу техничких услова који прописују надлежна тела у Европској унији, као и степен усаглашености домаћег законодавства у области пловидбе унутрашњим путевима са правом ЕУ.

Сажетак ▼

Данас скоро свака држава Европске уније (ЕУ) тежи да развије што савременије системе и да предузме што адекватније мере којима се иде ка смањењу страдања и угрожености учесника у друмском саобраћају. Ова тенденција повезана је са развојем културе безбедности учесника у друмском саобраћају. Од почетка деведесетих година прошлог века, ЕУ је развила стратегију о безбедности у друмском саобраћају прихватањем свих битних показатеља који су били релевантни за доношење регулаторних правила. Ови показатељи, између осталог, обухватају информације о мобилности, перцепцији ризика, ставовима, понашању и искуствима на путу. Користећи се методом студије случаја, аутор предметног рада испитује културу безбедности саобраћаја у Републици Србији за период од 2016. до 2020. године. Кроз анализу примарних и секундарних извора, аутор долази до закључака о међусобној повезаности која постоји између својства учесника у саобраћају и њихове старосне структуре, с једне стране, те броја и последица саобраћајних незгода које су се догодиле на домаћим путевима, с друге стране. На основу поменуте корелације, али и због опше експанзије броја возила на домаћим путевима, аутор сматра да је потребно улагати додатне напоре с циљем иновирања законодавног оквира којим се омогућава безбеднији систем заштите свих учесника у друмском саобраћају.

Сажетак ▼

Сврха овог чланка је утврђивање утицаја ЕУ Стратегије за заштиту биодиверзитета 2030 на пољопривреду Републике Србије, како у нормативном смислу тако и смислу правца даљег развоја пољопривреде. Методе коришћене у овом раду су формално-правни метод, компаративни метод, метод анализе текста и статистичке методе. Након уводних разматрања, у одељку који се односи на ЕУ Стратегију за заштиту биодиверзитета 2030, анализирана су питања која су од највећег значаја за пољопривреду Европске уније, у погледу биодиверзитета, али индиректно и за нашу пољопривреду, како нормативно тако и за одговарајућу праксу: заштита и обнова природе у ЕУ, јачање правног оквира ЕУ за обнову природе, повратак природе на пољопривредно земљиште, подршка агрошумарству, управљање земљиштем и др. У делу који се односи на значај наведеног европског закнодавства за нашу земљу, анализирана је Стратегија пољопривреде и руралног развоја Републике Србије за период 2014–2024. године, као основни стратешки документ у области пољопривреде, који поред осталог уређује и питање заштите биодиверзитета, као и два одговарајућа средњорочна програма којима је рок важности истекао. Такође, у овом делу анализиране су и одговарајуће одредбе три важећа релевантна закона и неколико подзаконских аката. Може се закључити да су домаћи стратешки акти у области пољопривреде, као и најважнији прописи у општим принципима, у највећем делу већ усклађени са стратегијом ЕУ о заштити биодиверзитета, иако период примене нашег стратешког акта касни за око пет година, осим кључног принципа смањења пољопривредне производње за који се може очекивати да ће бити унет у наш најважнији стратешки документ о развоју пољопривреде и руралног развоја у наредном периоду, односно након истека важења актуелне стратегије, дакле од 2025. године, са коначним циљем примене до 2035. године.

Сажетак ▼

Субвенције у пољопривреди, као изузетно важна област, представљају изазов, како за правну науку тако и за економију. Значај ове теме видљив је и кроз чињеницу да у Европској унији постоји Заједничка пољопривредна политика (Common Agricurtural Policy – CAP), око које су све државе чланице постигле сагласност. Усклађујући своје законодавство са правом Европске уније и Република Србија настоји да област субвенција у пољопривреди, уз пружање државне помоћи и заштите животне средине, регулише на што уједначенији начин. У том погледу, Србија је усвојила Закон о пољопривреди и руралном развоју и Закон о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју, као основу за доношење подзаконских аката којима се уређују посебни подстицаји у пољопривреди и услови за њихову примену.

Сажетак ▼

Право на чист ваздух данас се сматра једним од фундаменталних људских права на глобалном нивоу. Ваздух је нeопходан ради одржавања живота, а лош квалитет ваздуха може да изазове разне болести и да наруши здравље. Загађење ваздуха се узима као један од највећих проблема и изазова када се говори о заштити животне средине. Основни циљ овог рада јесте да утврди како је право на чист ваздух регулисано у прописима Европске уније. У раду се анализира питање – да ли грaђани ЕУ имају индивидуално право на чист ваздух, да ли је ово право регулисано на нивоу ЕУ и каква je пракса Суд правде ЕУ и Европског суда за људска права у Стразбуру по овом питању. Анализира се да ли је и у којој мери обезбеђено право на надокнаду штете услед кршења прописа о квалитету ваздуха у оквиру ЕУ? У раду се такође разматрају досадашњи успеси и изазови Републике Србије у погледу обезбеђивања права на чист ваздух и изазови приликом транспозиције прописа ЕУ у унутрашњи правни поредак. У раду се закључује да право на чист ваздух, као једно од основних људских права, није изричито загарантовано нормативним актима ЕУ, али се то право ипак признаје и у извесној мери прихвата у судској пракси, која кроз сваки нови случај разрађује његов обим и садржину.

Сажетак ▼

Све сложенија улога парламента у спољној политици последњих деценија условила је могућност развоја парламентарне дипломатије, али и различито тумачење самог појма. Разлог томе треба тражити у различитим аспектима саме анализе – да ли парламентарну дипломатију одредити у односу на уставноправни оквир и надлежности парламента, или појам прецизирати у складу са анализом дјеловања политичких актера, прије свега чланова парламената на међународном плану. У недостатку теоријских расправа, али и међународних правних правила о парламентарној дипломатији, чини се да овај институт нема посебан значај или пак да је у сјенци онога што се сматра традиционалним обликом дипломатије. Ипак, пракса држава у савременим међународним односима и глобализованом свијету указује на све већу потребу коришћења овог атипичног облика представљања и преговарања. Стога, циљ аутора је да концептуализује парламентарну дипломатију као инструмент спољне политике и укаже на постојеће механизме за њену примјену. Примјена парламентарне дипломатије у овом раду ограничена је учешћем делегација на спољнополитичком нивоу Европске уније.

Сажетак ▼

Спољна политика малих, или тзв. „микро држава”, од посебног је значаја за науку о међународним односима имајући у виду њихову улогу у савременој светској политици,. Мале или „микро државе”, за разлику од прошлих времена, данас имају своје место у регионалним институцијама и организацијама, као и у бројним међународним, регионалним и локалним иницијативама које се баве политичким питањима, питањима економског развоја, економске одрживости, али и питањима екологије и развоја животне средине. Предметни рад је фокусиран на испитивање спољнополитичког деловања Републике Северне Македоније у светлу најновије кризе у Украјини. У том смислу, у раду се анализира у којој мери је спољна политика ове земље усклађена са спољном и безбедносном политиком Европске уније (ЗСБП), имајући у виду чињеницу да је Северна Македонија земља-кандидат за учлањење у ову међународну организацију. Кроз призму реалистичке теорије међународних односа, аутор је изнео и одређене закључке који се односе на неконзистентност Европске уније по питању процеса европских интеграција услед промењених међународних и регионалних околности.

Сажетак ▼

У раду се анализирају структура, пoлoжaj и пeрспeктиве Eврoпскe службe зa спoљну aкциjу. Аутoр разматра наведена питaњa кроз анализу Лисaбoнског угoвoра и тумачење Одлуке Савета од 26. јула 2010. године, о успостављању организације и функционисања Европске службе за спољне послове (2010/427/ЕУ). Применом нормативног метода, аутор је дошао до закључка да постоје одређени фундаментални проблеми везани за правни оквир којим се установљава Европска службa за спoљну aкциjу. Постојећа решења која регулишу статус Европске службе за спољну акцију joш увeк су дaлeкo oд зaдoвoљaвajућeг, будући да постоје функционална прeклaпaњa унутар њене организација, али и извесна ограничења у поступању у односу на Висoког прeдстaвника зa спoљну пoлитику и бeзбeднoст чије помоћно тело она представља. Међутим, према проценама аутора, Eврoпска служба зa спoљну aкциjу зajeднo сa Висoким прeдстaвникoм зa спoљну пoлитику и бeзбeднoст могла би постати ефикасан инструмeнт ЕУ за њено даље јачање и интеграцију.

Сажетак ▼

Суочена са великим геополитичким променама, разним врстама хибридних претњи, бројним покушајима економске и енергетске присиле, климатским променама и надасве поврaћајем политике силе у међународним односима која се очитовала у најновијој украјинској кризи, а којом је озбиљно доводена у питање европска безбедност и мир, Европска унија је 23. марта 2022. године усвојила „Стратешки компас за безбедност и одбрану” – стратегијски документ који по први пут садржи заједничку визију и детаљне циљеве о одбрани европског поретка. Наведеним документом државе чланице Европске уније утврдиле су четири приоритетне области које се односе на: 1) Деловање (самостално или у коалицији), на плану извршавања обавеза из Заједничке безбедносне и одбрамбене политике (ЗБОП); 2) Безбедност, која обухвата предузимање безбедносних мера ради побољшања одбрамбених способности и предвиђања разних облика претњи са мора, из ваздуха и свемира, као и из сајбер простора; 3) Инвестиције, с циљем финансијских улагања у нове технологије ради побољшања одбрамбених способности и капацитета и, 4) Партнерства, ради превладавања заједничких претњи и изазова, најпре кроз ојачавање стратешких веза са НАТО и УН, потом са регионалним партнерима попут ОЕБС-а, Афричке уније и АСЕАН-а, као и кроз унапређење билатералних односа са САД, Великом Британијом, Канaдом, Норвешком и Јапаном, али и другим партнерским државама. Следећи наведене приоритете и узимајући у обзир актуелну кризу у Украјини, као и негативне геополитичке трендове у свету, ЕУ је усвојила Стратешки компас као дугорочни плaн деловања, који би требало да осигура њену властиту безбедност, а у сврху очувања међународног мира и безбедности.

Сажетак ▼

Безбедност појединца у зависности је од очувања унутрашње безбедности државе. Савремени наднационални проблеми безбедности симптоми су структурне кризе савременог светског друштва и својеврстан су спој питања унутрашње и међународне безбедности. Питање наднационалних безбедносних проблема значајно је безбедносно и правно питање, које годинама уназад заокупља пажњу научне и стручне јавности. Оно што ову тему чини увек актуелном, такорећи ванвременском, јесте чињеница да се облици наднационалних ризика и претњи модификују, усложњавају, те иновирају са процесом глобализације, што доводи до све већих безбедносних проблема у широј међународној заједници. Савремене наднационалне форме безбедносних проблема поставиле су нове тенденције, како у науци тако и у безбедносној пракси, чинећи секторски приступ безбедности сложенијим и захтевнијим (и теоријски и практично). Република Србија годинама се суочава са не тако малим безбедносним изазовима, ризицима и претњама, које би могле потенцијално узроковати неповољан развој безбедносне ситуације. Предметни рад тематски обухвата осврт на локалну и регионалну безбедност, националне и наднационалне проблеме безбедности у контексту европске стратегије безбедности, посебно питања повезана са глобализацијом као савременим наднационалним безбедносним проблемом. Рад такође обухвата и анализира општи појам безбедности, појам локалне и регионалне безбедности и њихове наднационалне импликације које могу бити од значаја за очување безбедности Републике Србије.

Сажетак ▼

Предметна анализа полази од претпоставке да је Република Србија, сходно својим спољнополитичким приоритетима, показала спремност да кроз процес европских интеграција изграђује капацитете и способности система националне безбедности у складу са стандардима и обавезама које произилазе из Заједничке безбедносне и одбрамбене политике (ЗБОП). У том контексту, анализа пружа одговарајуће закључке према којима је потписивањем неопходних међународних споразума и усвајањем кључних закона успостављен одговарајући правни оквир нужан за активно учешће Министарства одбране Републике Србије (МО) и Војске Србије (ВС) у ЗБОП. Имајући у виду стратешка опредељења Србије у области одбране, учешће МО и ВС у ЗБОП је од вишеструке користи, јер се тиме изграђује регионално поверење, повећава се степен интероперабилности и размењује се искуство са оружаним снагама (ОС) страних земаља. Истовремено, ово учешће са собом носи и одређене изазове који могу отежати активнију улогу МО и ВС у наредном периоду. Имајући у виду да је Србија дефинисала своје приоритете учешћа у ЗБОП, у предметној анализи разматрају се могућности за унапређење административних капацитета неопходних за учешће у раду органа ЗБОП, као и могућности учешћа у операцијама и мисијама ЕУ за управљање кризама. У раду се такође разматрају и могућности ангажовања наших војних капацитета у оквиру борбених група ЕУ, учешћа у пројектима и програмима Европске одбрамбене агенције и деловања у преговарачким групама у оквиру процеса приступања Републике Србије Европској унији (ЕУ).

Сажетак ▼

Пројекти прекограничне сарадње представљају регионалне иницијативе о економском и укупном друштвеном развоју. Постојећи модалитети кооперације афирмишу коегзистенцију суседних држава и елиминишу одређене противречности у међусобним односима. Сврха прекограничне сарадње јесте унапређење трансграничних односа у сврху убрзања европских интеграција и обезбеђења дугорочног просперитета. У раду се сагледавају различити аспекти прекограничне сарадње унутар Европске уније и дају се одређене предикције позитивних трендова у различитим областима јавног живота. С обзиром на то да политика регионализације и функционисање Еврорегиона у Југоисточној Европи имају велику важност, у том контесту рад пружа и одређене процене од значаја за Републику Србију.

Сажетак ▼

Процес глобализације светске привреде иницирао је потребу за укључивањем претежног броја земаља у светске привредне токове. У том смислу нарасла је и потреба за интензивнијом разменом робе, услуга, рада и капитала. За земље Западног Балкана овај процес представљао је суштински изазов у процесу придруживања Европској унији. Изазов се огледао у усклађивању царинских и других политика, постојећих институција, као и у прилагођавању економских система земаља у транзицији тржишним условима пословања. Полазећи од претпоставке да су земље региона Западног Балкана опредељене за придруживање Европској унији, у предметном раду разматрају се концептуално исходи сарадње држава региона имплементацији CEFTA споразума. Циљ истраживања у том погледу јесте научно сагледавање темељних постулата регионалне економске сарадње у контексту европских интеграција. Будући да је CEFTA споразум требало да доведе до веће и убрзаније либерализација тржишта, али и до већег привредног раста држава Западног Балкана, државе су морале прилагодити своје економске политике новонасталим условима пословања на светском тржишту које је умногоме било погођено економском кризом из 2008. године, а у сврху реализације предвиђених трговинских олакшица којима су биле укинуте увозне и извозне царине и којима се омогућавао слободан проток робе и капитала.

Сажетак ▼

У рaду сe рaзмaтрa идеја о европском уставном праву кao новој академској дисциплини у оквиру eврoпскoг прaвa. Аутор излаже гeнeзу ове гране европског права кроз анализу његових материјалноправних и формалноправних особености, почев од оснивачких уговора Европских заједница па све до Лисабонског уговора и јуриспруденције Eврoпскoг судa прaвдe. У рaду се истичу две кључне кaрaктeристикe eврoпскoг устaвнoг прaвa, које се односе на супрaнaциoнaлнoст и кoсмoпoлитизaм. С једне стране, супрaнaциoнaлнoст oмoгућава трaнсфoрмaциjу држава чланица од националних ка транснационалним ентитетима, док, с друге стране, кoсмoпoлитизaм oтвaрa мoгућнoст трансформације Европске уније у глобални пројекат. У том смислу, eврoпскo устaвнo прaвo представља први кoрaк кa ствaрaњу мeђунaрoднoг устaвнoг прaвa – поретка који per se, парира поретку међународног јавног права. Прогресивни развој европског уставног права требало би, према мишљењу аутора, да буде пропраћен активним учешћем и креативним приступом шире академске заједнице.

Сажетак ▼

У раду се разматра концепт интеркултурног образовања чији је основни циљ промовисање међусобног разумевања, хуманистичких вредности и толеранције међу народима. Будући да се Савет Европе од самог почетка залаже за креирање језичких образовних политика које би посвећивале пажњу интеркултурном аспекту наставе, образовна језичка политика Европске уније не ограничава се само на развијање језичких способности код ученика, него обухвата и њихово оспособљавање да успоставе дијалог са другим културама и да користе језик на друштвено и културно адекватан начин. У раду се наводе најзначајнији акти Европске уније и Савета Европе у којима се објашњава појам интрекултурности и концепти плурилингвалног и интеркултурног образовања. Анализира се сложени појам интеркултурне компетенције и наводе досадашња истраживања о заступљености овог концепта у курикулумима. Такође се приказују резултати истраживања спроведеног са студентима Правног факултета Универзитета у Београду, с циљем да се утврди да ли су студенти и у којој мери стекли елементе интеркултурне компетенције предвиђене образовним актима.

Сажетак ▼

У раду се разматрају теоријски ставови о комуниколошкој и деонтолошкој етици као специјалној етици која служи човеку и његовим правима. У контексту европских вредности у раду се разматрају основни принципи морала и моралне културе на којима се темељи медијска етика. Полазећи од претпоставке постојања моралности, аутор испитује значења приговора савести за моралну праксу и морално поступање. Право на приговор савести темељно је људско право и саставни је део слободе мишљења које је признато у већини европских држава. У раду се с посебном пажњом анализира кризa културе која је започела крајем педесетих година прошлог века, а која је допринела појави „етике трећег лица”. Овај феномен унео је нове вредности у европску и светску социјалну стварност, истовремено изазивајући и пад моралних вредности. Анализирајући токове овог преображаја, аутор закључује да је промена културних образаца надошла са процесом глобализације. Ове промене обухватиле су измену људске свести, менталитета и стила живота, што је консеквентно наметнуло одређени релативизам у култури која је усмерена на материјалне циљеве, а не на истицање правих моралних вредности. Међутим, и поред оваквих тенденција, у постмодерном периоду развоја људског друштва, етика је допринела настанку биоетике као посебне дисциплине која интегрише и синтетизује различите области знања о људском понашању и односу према животу уопште. У том смислу, изнета су и нека закључна разматрања од значаја за Републику Србију.

Сажетак ▼

У раду се разматра трговина људима кроз праксу Европског суда за људска права. Пресуда, коју је Европски суд за људска права донео у предмету Ранцев против Кипра и Русије, у овом тренутку представља обавезан извор у области установљених интернационалних стандарда када је реч о борби против трговине људима и заштите жртава ових злочина. У овој пресуди први пут је недвосмислено доказано да трговина људима представља облик савременог, ванинституционалног ропства против којег се државе чланице Савета Европе, кроз примену Конвенције за заштиту људских права и основних слобода, морају проактивно супротстављати предузимањем мера превентивног и репресивног карактера. Будући да се трговином људима нарушавају загарантована права и слободе, Европски суд за људска права је у пресуди навео читав низ стандарда кроз наметање тзв. позитивних обавеза, које државе чланице морају да испуне не би ли се зауставили и санкционисали сви могући случајеви овог противправног поступања. У предметном раду аутор настоји да кроз одабране случајеве трговине људима анализира праксу Европског суда за људска права, као и обавезе држава проистекле из праксе Европског суда.