Архива часописа Европско законодавство


Европско законодавство Vol. 19 No. 72/2020

Садржај

ДОПРИНОС ЕВРОПСКОГ СУДА ПРАВДЕ РАЗВОЈУ ПРИНЦИПА ТРАНСПАРЕНТНОСТИ
Lucia MOKRÁ, Raffaele CAROCCIA
Европско законодавство, 2020 19(72):5-15
Сажетак ▼
Законодавни поступак у Европској унији је сложен, и карактерише га строги законски оквир у којем се спроводи. Одредбе о оснивачким уговорима и повезани процедурални акти успоставили су нормативни приступ који се примењује у тријалогу главних институција Европске уније – Европске комисије, Савета и Европског парламента. Положај три главне институције развијао се с временом, а највећи пораст надлежности видљив је у случају Парламента. До сада је постојала равнотежа законодавних овлашћења између ове три институције - Европске комисије у изради закона, а Европског парламента и Савета у његовом усвајању. У међувремену, као резултат правилног спровођења законодавних надлежности институција Европске уније у складу са уговорима, формулисана је потреба да се поштује начело транспарентности како би целокупан поступак тријалога био разумљив и предмет спољне контроле од стране држава чланица или грађана Европске уније. Овај принцип је још прецизније интерпретиран последњих година, посебно захваљујући ставу Суда Еуропске уније, који даје тумачења потребна за разумевање како формална сарадња између институција Европске уније у законодавном поступку не сме да превлада начело транспарентности у њиховим раду. У том смислу документи предложени у законодавном поступку морају бити доступни јавности и државама чланицама. Како је начело транспарентности установљено и Повељом Европске уније о основним правима, ми се у раду фокусирамо на анализу прогресивног рада Европског Суда правде у вези с развојем начела транспарентности, а у складу са Лисабонским уговором у различитим али повезаним областима одлучивања, законодавном процесу и редовном законодавном поступку. Главни фокус је на редовном законодавном поступку као основи транспарентности у складу са оснивачким уговорима.
ИНСТРУМЕНТ ПРЕТПРИСТУПНЕ ПОДРШКЕ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ 2007–2027.
Aleksandar Andrija PEJOVIĆ
Европско законодавство, 2020 19(72):16-29
Сажетак ▼
Инструмент за претприступну помоћ (IPA) се користи као основни оквир за финансијску помоћ Европске уније кандидатима и потенцијалним кандидатима још од 2007. године. У тренутку припреме треће финансијске перспективе (IPA III), која ће осигурати нова финансијска средства за припрему за чланство, корисно је сагледати досадашња искуства с подршком коју је ЕУ давала кандидатима и потенцијалним кандидатима у склопу политике проширења. Овај рад даје преглед тих инструмената још од првих програма који су постојали прије IPA(PHARE, ISPA, SAPARD, OBNOVA, CARDS), те представља разлоге за увођење IPA, предложене финансијске износе, као и основне карактеристике IPA кроз претходну, садашњу и будућу финансијску перспективу ЕУ. Рад, такође, указује на позитивна и негативна искуства у кориштењу досад доступних програма финансијске подршке, а даје и препоруке за припрему и што боље коришћење IPA III.
ЕВРОПСКА УНИЈА И ЗАШТИТА ЉУДСКИХ ПРАВА ТРАЖИЛАЦА АЗИЛА – АКТУЕЛНИ ПРОБЛЕМИ
Anđela ĐUKANOVIĆ
Европско законодавство, 2020 19(72):30-50
Сажетак ▼
Питање заштите људских права тражилаца азила још увек је значајно питање у оквиру ЕУ, иако му се придавала нешто мања важност након окончања мигрантске кризе из 2015. и 2016. године. Чини се да ЕУ, и након овог озбиљног упозорења, није успела адекватно да реагује. ЕУ свакако покушава да одаје слику ентитета који поштује људска права тражилаца међународне заштите, али истовремено и ентитета који штити интересе већине држава чланица ЕУ у светлу нежељених миграција. Ово је свакако тежак задатак. Споразуми са сигурним трећим земљама не могу бити готово искључиви темељ политике азила, будући да се овакви споразуми лако могу раскинути када терет постане превелики у односу на евентуалне користи које би ЕУ могла да пружи сигурним трећим земљама. Нова регулатива морала би у већој мери да одражава и правичнију расподелу терета и између самих држава чланица, будући да је познато да су поједине државе чланице ЕУ знатно више оптерећене приликом пријема миграната. Основни проблем у заштити људских права представља оптерећеност капацитета за пријем, која готово увек води и до значајнијег кршења људских права тражилаца међународне заштите. Осим тога, потребно је испитати и поједине проблеме у заштити људских права и других држава чланица, као и чланица које државе чланице ЕУ сматрају сигурним трећим земљама, а које нису везане искључиво за преоптерећеност капацитета за пријем. И пракса Европског суда правде може свакако бити од значаја. ЕУ је показала настојање да регулише Заједнички европски систем азила на адекватнији начин, али ипак примарно у светлу заштите интереса држава чланица. Примена принципа солидарности, који би повратно могао позитивно утицати и на заштиту људских права, у мањој мери је узета у обзир у предложеној регулативи, али због недостатка консензуса она још увек није усвојена.
ПРАВО НА НЕЗАВИСАН И НЕПРИСТРАСАН СУД У ГРАЂАНСКОМ ПОСТУПКУ У ПРАКСИ ЕВРОПСКОГ СУДА ЗА ЉУДСКА ПРАВА
Milica NOVAKOVIĆ
Европско законодавство, 2020 19(72):51-79
Сажетак ▼
Члан 6 Конвенције за заштиту људских права и основних слобода (Европска конвенција) штити право на правично суђење, које обухвата и право на независан и непристрасан суд. Ова гаранција права на правично суђење је садржана у свим међународним документима која штите људска права, а у домаћем правном поретку је једна од основних уставних гаранција и налази се инкорпорирана у процесним законима. У уводном делу овог рада изложене су опште карактеристике члана 6 Европске конвенције, као и права на независан и непристрасан суд, како би у преостала три дела били појединачно анализирани појам суда, независности и непристрасности. Основ овог рада чини јуриспруденција Европског суда за људска права (у даљем тексту: Европски суд) у грађанским поступцима, као и одлуке Уставног суда у истој области. Анализом јуриспруденције Европског суда закључује се да поред аутономног појма ‘суда’, Европски суд уважава уставно начело поделе власти и независности правосуђа када испитује независност домаћих судова, док приликом испитивања непристрасности уважава и специфичности случаја у питању, и материјалног права који се жели заштитити. Анализа праксе Уставног суда указује на то да су стандарди Европског суда, у вези са овим процесним гаранцијама, успешно примењени и у домаћој пракси. Ипак, закључује се да иако решења усвојена у домаћем парничном поступку у суштини омогућавају судијама да учествују у различитим грађанским поступцима који су између истих странака, или у вези са повезаним материјалноправним питањима, пракса Европског и Уставног суда ипак упућује на то да је најбоље решење да судије у највећој могућој мери ограниче своје учешће у грађанским поступцима у којима постоји ризик од сумње у њихову непристрасност како не би била нарушена правичност поступка.
ДИСКРЕЦИОНА ПРАВА ДРЖАВА ЧЛАНИЦА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ У ПОГЛЕДУ ПРАВА НА СПАЈАЊЕ ПОРОДИЦЕ УЖИВАОЦА МЕЂУНАРОДНЕ ЗАШТИТЕ
Jovana TOŠIĆ
Европско законодавство, 2020 19(72):80-96
Сажетак ▼
Од почетка свјетске мигрантске кризе 2015. године државе чланице Европске уније посежу за оштрим мјерама ограничења у погледу права на спајање породице уживаоца међународне заштите, с циљем заштите националне безбједности и територијалних граница. У великом броју случајева, констатована је несразмјерна употреба дискреционих овлашћења од стране држава чланица, на штету права уживалаца међународне заштите. Са аспекта оцјене пропорционалности дискреционих права неопходно је, с једне стране, анализирати најрелевантније инструменте секундарног законодавства – Директиву о спајању породице, Директиву о квалификацији и актуелну Даблин Уредбу ИИИ и, с друге стране, праксу држава у односу на примјену наведених инструмената. Спроведена анализа указује на то да Европска унија тренутно нуди непотпуна законска решења која државама остављају простор за флексибилна тумачења, али и да је евидентан недостатак политичке воље у правцу усаглашавања и рјешавања кључних питања попут дефиниције породице, статуса уживалаца супсидијарне заштите или процедуралних услова за спајање породице. У недостатку одговарајућих рјешења, пракса Суда правде Европске уније и Европског суда за људска права одиграла је значајну улогу доприносећи унапређењу стандарда међународне заштите, нарочито када је ријеч о правима малољетника без пратње. Међутим, присутан је проблем примјене пресуда од стране држава чланица усљед непостојања одговарајућих механизама имплементације. Једини начин да се превазиђу актуелни изазови, са акцентом на проблем прекорачења повјерених дискреционих права, јесте редефинисање постојећих законских решења и циљева унутар Европске уније и њених чланица, као и усаглашавање националних пракси у складу са судском праксом. Ипак, да би се овакви циљеви остварили неопходна је конкретнија политичка воља и сарадња међу државама чланицама.

Приказ књиге

ШТА ЋЕ БИТИ СА ЕВРОПСКОМ УНИЈОМ? ИСТОРИЈА И БУДУЋНОСТ
Nevena STANKOVIĆ
Европско законодавство, 2020 19(72):97-99