„PRAVO NA ZABORAV“ I OPŠTA UREDBA EVROPSKE UNIJE 2016/679 O ZAŠTITI PODATAKA O LIČNOSTI

Domazet Siniša (Факултет за студије безбедности, Универзитет Едуконс, Сремска Каменицa), sdomazetns@gmail.com
Skakavac Zdravko (Факултет за правне и пословне студије „др Лазар Вркатић“, Универзитет „Унион“, Београд), zskakavac@useens.net

Cilj istraživanja predstavlja analiza jednog od najvažnijih prava zagarantovanih Opštom Uredbom Evropske unije 2016/679 o zaštiti podataka, a to je pravo na brisanje (pravo na zaborav). Istraživanjem je utvrđeno da je pravo na brisanje ličnih podataka ustanovljeno još u vreme važenja Direktive 95/46/EZ i slučaja „Google vs. Španija“. Pokazalo se da su nakon pomenute presude usledili brojni zahtevi kompaniji Google za brisanje podataka. Novom Uredbom pravo na brisanje je prošireno i detaljnije uređeno. Utvrđeno je da postoje određene teškoće u sprovođenju ovog prava u praksi. Pre svega, postavlja se pitanje na koji način će se odredba o pravu na brisanje primeniti u slučaju novih tehnologija, kao što su „blokčejn“ tehnologije. Drugo, postavlja se i pitanje na koji način će se odredba o pravu na brisanje sprovesti u kompanijama. Treće, pitanje je na koji način će ostvarivanje prava zaposlenih lica na brisanje ličnih podataka uticati na poslovanje kompanija. Najzad, posebno osetljivo pitanje u vezi sa pravom na brisanje ličnih podataka javlja se u sektoru pružanja zdravstvenih usluga. Istraživanjem je utvrđeno da je neophodna dobra edukacija građana i angažovanje stručnjaka za oblast zaštite podataka, ali i za razvijanje internih procedura za postupanje po zahtevima za brisanje, uključujući i obezbeđenje adekvatnih finansijsih izvora. U radu su korišćeni normativni i pravno-logički metodi indukcije i dedukcije.

Ključne reči: pravo, bezbednost, pravo na brisanje, Evropska unija, Republika Srbija