Sažetak ▼

Zakonodavni postupak u Evropskoj uniji je složen, i karakteriše ga strogi zakonski okvir u kojem se sprovodi. Odredbe o osnivačkim ugovorima i povezani proceduralni akti uspostavili su normativni pristup koji se primenjuje u trijalogu glavnih institucija Evropske unije – Evropske komisije, Saveta i Evropskog parlamenta. Položaj tri glavne institucije razvijao se s vremenom, a najveći porast nadležnosti vidljiv je u slučaju Parlamenta. Do sada je postojala ravnoteža zakonodavnih ovlašćenja između ove tri institucije - Evropske komisije u izradi zakona, a Evropskog parlamenta i Saveta u njegovom usvajanju. U međuvremenu, kao rezultat pravilnog sprovođenja zakonodavnih nadležnosti institucija Evropske unije u skladu sa ugovorima, formulisana je potreba da se poštuje načelo transparentnosti kako bi celokupan postupak trijaloga bio razumljiv i predmet spoljne kontrole od strane država članica ili građana Evropske unije. Ovaj princip je još preciznije interpretiran poslednjih godina, posebno zahvaljujući stavu Suda Europske unije, koji daje tumačenja potrebna za razumevanje kako formalna saradnja između institucija Evropske unije u zakonodavnom postupku ne sme da prevlada načelo transparentnosti u njihovim radu. U tom smislu dokumenti predloženi u zakonodavnom postupku moraju biti dostupni javnosti i državama članicama. Kako je načelo transparentnosti ustanovljeno i Poveljom Evropske unije o osnovnim pravima, mi se u radu fokusiramo na analizu progresivnog rada Evropskog Suda pravde u vezi s razvojem načela transparentnosti, a u skladu sa Lisabonskim ugovorom u različitim ali povezanim oblastima odlučivanja, zakonodavnom procesu i redovnom zakonodavnom postupku. Glavni fokus je na redovnom zakonodavnom postupku kao osnovi transparentnosti u skladu sa osnivačkim ugovorima.

Sažetak ▼

Instrument za pretpristupnu pomoć (IPA) se koristi kao osnovni okvir za finansijsku pomoć Evropske unije kandidatima i potencijalnim kandidatima još od 2007. godine. U trenutku pripreme treće finansijske perspektive (IPA III), koja će osigurati nova finansijska sredstva za pripremu za članstvo, korisno je sagledati dosadašnja iskustva s podrškom koju je EU davala kandidatima i potencijalnim kandidatima u sklopu politike proširenja. Ovaj rad daje pregled tih instrumenata još od prvih programa koji su postojali prije IPA (PHARE, ISPA, SAPARD, OBNOVA, CARDS), te predstavlja razloge za uvođenje IPA, predložene finansijske iznose, kao i osnovne karakteristike IPA kroz prethodnu, sadašnju i buduću finansijsku perspektivu EU. Rad, takođe, ukazuje na pozitivna i negativna iskustva u korištenju dosad dostupnih programa finansijske podrške, a daje i preporuke za pripremu i što bolje korišćenje IPA III.

Sažetak ▼

Pitanje zaštite ljudskih prava tražilaca azila još uvek je značajno pitanje u okviru EU, iako mu se pridavala nešto manja važnost nakon okončanja migrantske krize iz 2015. i 2016. godine. Čini se da EU, i nakon ovog ozbiljnog upozorenja, nije uspela adekvatno da reaguje. EU svakako pokušava da odaje sliku entiteta koji poštuje ljudska prava tražilaca međunarodne zaštite, ali istovremeno i entiteta koji štiti interese većine država članica EU u svetlu neželjenih migracija. Ovo je svakako težak zadatak. Sporazumi sa sigurnim trećim zemljama ne mogu biti gotovo isključivi temelj politike azila, budući da se ovakvi sporazumi lako mogu raskinuti kada teret postane preveliki u odnosu na eventualne koristi koje bi EU mogla da pruži sigurnim trećim zemljama. Nova regulativa morala bi u većoj meri da odražava i pravičniju raspodelu tereta i između samih država članica, budući da je poznato da su pojedine države članice EU znatno više opterećene prilikom prijema migranata. Osnovni problem u zaštiti ljudskih prava predstavlja opterećenost kapaciteta za prijem, koja gotovo uvek vodi i do značajnijeg kršenja ljudskih prava tražilaca međunarodne zaštite. Osim toga, potrebno je ispitati i pojedine probleme u zaštiti ljudskih prava i drugih država članica, kao i članica koje države članice EU smatraju sigurnim trećim zemljama, a koje nisu vezane isključivo za preopterećenost kapaciteta za prijem. I praksa Evropskog suda pravde može svakako biti od značaja. EU je pokazala nastojanje da reguliše Zajednički evropski sistem azila na adekvatniji način, ali ipak primarno u svetlu zaštite interesa država članica. Primena principa solidarnosti, koji bi povratno mogao pozitivno uticati i na zaštitu ljudskih prava, u manjoj meri je uzeta u obzir u predloženoj regulativi, ali zbog nedostatka konsenzusa ona još uvek nije usvojena.

Sažetak ▼

Član 6 Konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (Evropska konvencija) štiti pravo na pravično suđenje, koje obuhvata i pravo na nezavisan i nepristrasan sud. Ova garancija prava na pravično suđenje je sadržana u svim međunarodnim dokumentima koja štite ljudska prava, a u domaćem pravnom poretku je jedna od osnovnih ustavnih garancija i nalazi se inkorporirana u procesnim zakonima. U uvodnom delu ovog rada izložene su opšte karakteristike člana 6 Evropske konvencije, kao i prava na nezavisan i nepristrasan sud, kako bi u preostala tri dela bili pojedinačno analizirani pojam suda, nezavisnosti i nepristrasnosti. Osnov ovog rada čini jurisprudencija Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u građanskim postupcima, kao i odluke Ustavnog suda u istoj oblasti. Analizom jurisprudencije Evropskog suda zaključuje se da pored autonomnog pojma ‘suda’, Evropski sud uvažava ustavno načelo podele vlasti i nezavisnosti pravosuđa kada ispituje nezavisnost domaćih sudova, dok prilikom ispitivanja nepristrasnosti uvažava i specifičnosti slučaja u pitanju, i materijalnog prava koji se želi zaštititi. Analiza prakse Ustavnog suda ukazuje na to da su standardi Evropskog suda, u vezi sa ovim procesnim garancijama, uspešno primenjeni i u domaćoj praksi. Ipak, zaključuje se da iako rešenja usvojena u domaćem parničnom postupku u suštini omogućavaju sudijama da učestvuju u različitim građanskim postupcima koji su između istih stranaka, ili u vezi sa povezanim materijalnopravnim pitanjima, praksa Evropskog i Ustavnog suda ipak upućuje na to da je najbolje rešenje da sudije u najvećoj mogućoj meri ograniče svoje učešće u građanskim postupcima u kojima postoji rizik od sumnje u njihovu nepristrasnost kako ne bi bila narušena pravičnost postupka.

Sažetak ▼

Od početka svjetske migrantske krize 2015. godine države članice Evropske unije posežu za oštrim mjerama ograničenja u pogledu prava na spajanje porodice uživaoca međunarodne zaštite, s ciljem zaštite nacionalne bezbjednosti i teritorijalnih granica. U velikom broju slučajeva, konstatovana je nesrazmjerna upotreba diskrecionih ovlašćenja od strane država članica, na štetu prava uživalaca međunarodne zaštite. Sa aspekta ocjene proporcionalnosti diskrecionih prava neophodno je, s jedne strane, analizirati najrelevantnije instrumente sekundarnog zakonodavstva – Direktivu o spajanju porodice, Direktivu o kvalifikaciji i aktuelnu Dablin Uredbu III i, s druge strane, praksu država u odnosu na primjenu navedenih instrumenata. Sprovedena analiza ukazuje na to da Evropska unija trenutno nudi nepotpuna zakonska rešenja koja državama ostavljaju prostor za fleksibilna tumačenja, ali i da je evidentan nedostatak političke volje u pravcu usaglašavanja i rješavanja ključnih pitanja poput definicije porodice, statusa uživalaca supsidijarne zaštite ili proceduralnih uslova za spajanje porodice. U nedostatku odgovarajućih rješenja, praksa Suda pravde Evropske unije i Evropskog suda za ljudska prava odigrala je značajnu ulogu doprinoseći unapređenju standarda međunarodne zaštite, naročito kada je riječ o pravima maloljetnika bez pratnje. Međutim, prisutan je problem primjene presuda od strane država članica usljed nepostojanja odgovarajućih mehanizama implementacije. Jedini način da se prevaziđu aktuelni izazovi, sa akcentom na problem prekoračenja povjerenih diskrecionih prava, jeste redefinisanje postojećih zakonskih rešenja i ciljeva unutar Evropske unije i njenih članica, kao i usaglašavanje nacionalnih praksi u skladu sa sudskom praksom. Ipak, da bi se ovakvi ciljevi ostvarili neophodna je konkretnija politička volja i saradnja među državama članicama.